Stavila je ruku na Goranove grudi da pozdravi preminulog brata! On je čovek sa dva rođendana, svoje srce je video u tegli

Mnogo skupocenih poklona ima na svetu, ali retko ko na dar dobije pravo srce i uz to novi život.

Jedan od takvih ljudi jeste Goran Filić iz Smedereva. Dugo godina je bio srčani bolesnik  i dane je provodio po bolnicama. Transplatacija je za njega bilo jedino rešenje, ali je sve to bilo jako neizvesno.

- Rekli su mi da idem kući i da čekam poziv, koji možda može doći sutra, a možda i nikada. Znajući da sam tek 54. na listi čekanja, a da se tada radilo po jedna ili dve transplantacije, ali i da ipak o tome odlučuje i krvna grupa i mnogo drugih faktora i parametara. Ja sam Bogu prepustio tu odluku, rekao sam neka bude kako on kaže. I bilo je čudo. Ja sam AB pozitivna grupa, veoma retka i verovatno nisam imao nikakvu konkurenciju. Tako sam sa 54. mesta dopao na prvo, priseća se Goran.

Veoma je zahvalan doktorima u Kliničkom centru koji su vrhunski stručnjaci i izuzetni ljudi. Operacija je trajala preko četiri sata, a kako je to zabeleženo kamerom zbog dokumentarnog filma, Goran je i jedan od retkih koji je u tegli video svoje sopstveno srce.

- Video sam poslednja dva otkucaja svog bivšeg srca. Otkucalo je samo jedanput, drugi put je stalo. Kako sam ja muzičar odmah sam tražio od sestre olovku i papir kako bih napisao stihove, koji su me tada isnpirisali. Bukvalno na kolenima ja sam napisao pesmu "Anđeo na zemlji". Pesma je posvećena preminulom dečku koji je imao 32 godine čije srce sam ja dobio. Snimio sam pesmu, uradio sam sa sinovima spot i ta pesma služi kao promocija važnosti doniranja organa u Srbiji, dodaje Goran.

Pored vrhunskih stručnjaka, Goran je danas ali i zauvek će biti zahvalan svom anđelu čije srce kuca danas u njegovim grudima, ali i njegovoj porodici koja je odlučila da njegove organe donira i tako spasi nekoliko života.

- Ne mogu da vam opišem rečima kako živim nakon transplatacije. Osećam da nisam sam, ponosan sam što nosim u grudima srce tog mladića. Nakon muzičke emisije Nikad nije kasno, gde sam ispričao svoju priču javila mi se porodica mladića čije srce sam dobio. Dogovorili smo se da dođemo kod njih jednog dana u posetu. Danima pre toga nisam spavao, mislio sam kako će taj susret da prođe. Kada smo supruga i ja stigli u dvorište izašla je njegova sestra i bacila mi se u zgrljaj. Tu emociju ne mogu da opišem rečima, Rekla je samo - mogu li da stavim ruku na srce, da pozdravim brata, priča Goran.

 

Za kraj ističe da su ljudi poput te porodice zaista prave ljudske gromade i da mu je žao što žele da ostanu anonimni, jer koliko su dobri za njih treba da čuje čitav svet.

- Mi smo sada kao jedna porodica. Posećujemo se, oni traže da budu anonimni i dalje, ali takva porodica zaslužuje da stoji na krovu sveta i da bude primer svim porodicama kada ostanu bez svog najmilijeg. Osim srca, dali su sve organe svog deteta. Spasli su nekoliko života - kaže Filić.