Sveti Sava joj je dao neobičan dar! Stana nikad nije stala! (VIDEO)

Stanu Stojanović iz sela Amajić, između grebena Zbir i reke Drine, poznaju svi. Rođena je baš na današnji dan pre 85 godina. Kad biste imali prilike da malo popričate sa njom sigurno biste pomislili da ima veze što je rođena na baš na ovaj veliki praznik...

Sasvim slučajno, među brojnim meštanima, koji su već debelo zagazili u treće doba, videli smo Stanu, kao da sija među njima.

Ova žena starog kova, vredna i požrtvovana sinonim je mudrosti srpskih žena iz Podrinja – žena koje su nosile porodicu, zemlju i tradiciju na svojim plećima.

- Sveti Sava me darivao da pišem pesme - započinje vedra baka, prisećajući se kako je još u detinjstvu pokazivala sklonost ka pisanju, dar koji niko u njenoj porodici nije imao!

Reč po reč, i Stana nam ispriča svoju životnu priču. Lako, s osmehom, bez osude i suza. 

Odrastala je u siromaštvu, gde je, kaže, svaka sitnica dolazila uz mnogo truda.

- Bila sam osmo dete u porodici. Majka nije htela da me uzme, htela da me baci, ali tata nije dao. Rasli smo u nemaštini – brala sam trave, nosila po 12 kila na leđima do Krupnja, ustajala u četiri ujutru da donesem vodu ili pomuzem kravu - seća se Stana, opisujući detinjstvo koje ju je očvrslo i naučilo strpljenju.

Foto: Pixabay

 

Bila je u braku sa čovekom koji je bio devet godina stariji od nje.

Nažalost, njegov život obeležila je teška dijagnoza – cerebralna paraliza, priča Stana.

- Četrdeset godina sam ga negovala. Kada nije mogao da se obuče, ja sam ga oblačila. Poslednje četiri godine bio je nepokretan, sve sam radila za njega – hranila ga, kupala, brinula se o njemu - kaže vremešna starica, s ponosom što je uspela da ostane jaka u teškim trenucima.

- Šta nisam radila?! Šila, radila u polju, pomagala drugima. Sve sam mogla, ali nikad nisam dozvolila da me život slomi - kaže Stana, koja danas, i pored godina, zrači unutrašnjom snagom.

Uprkos svakodnevnim izazovima imala je volje da unese radost u svoj život i živote drugih. Sedamdesetih godina prošlog veka glumila je u skečevima širom Podrinja – od Trešnjice i Velike Reke do Zvornika.

- Bila su to vremena kada su domovi kulture bili puni života, a ja sam volela da učestvujem - priseća se s osmehom.

Pesma posvećena njenom ocu, koji je preminuo dok je bila dete, jedno je od najdirljivijih svedočanstava njene duše.

"Moram jednu da napišem želju, da napišem pesmu roditelju.

On je mrtav, čitati ne može, ja te molim, prenesi mu, Bože..."

 Njene reči nisu samo stihovi, već duboke poruke o ljubavi, gubitku i veri u život. Osvrće se i na današnje vreme...

- Posle korone, niko nikoga ne gleda. Nekad smo bili siromašni, ali zajedno. Danas ljudi prolaze pored mene, a niko ne zastane da popriča -  kaže, sa setom u očima, ali bez gorčine i osude.

Njena vedrina i skromnost su dar od Boga, rekli bi neki.

- Volim narod, volim pesmu, volim život. Kad imam s kim, prozborim koju, a kad sam sama, prebiram po uspomenama - zaključuje baka Stana.