Zlatnu ruku deda Zlatka nema ko da stisne! U osmoj deceniji plete kotobanje, za njegovu muku leka nema?! (FOTO)

Deda Zlatko Pavlović iz topolskog sela Ovsište zagazio je u osmu deceniju svog života ali svakoga dana vredno radi, kao da nema 72 godine.

Život na selu, kako kaže, diktira takav tempo, da uvek mora nešto da se radi ali ne žali se, naprotiv kaže, da mu je dan ispunjen kada su mu ruke pune posla. Ove poslednje zimske dane koristi da plete kotobanje a kada počne lepo vreme, čeka ga posao u polju.

- Oduvek me je zanimalo kako se pletu kotobanji, to je za mene bilo nešto posebno, nisam imao od koga da naučim, morao sam sam da se zainteresujem. Prvo sam kupio jedan kotobanj i rasturio ga, da bih video kako je ispleten, počeo sam i ja tako, korak po korak i prva korpa koju sam ispleo nije ličila na ništa, ali svaka naredna bila je sve bolja, deseta kad je bila završena e tek ona je bila prava, praksa i vredan rad sve govore - počinje nam svoju priču deda Zlatko.

On ističe da oko izrade kotobanja ima poprilično posla, te da su potrebna 24 ili 32 pruta u zavisnosti koliki bi kotobanj trebalo da bude.  

- Sve ostalo je klasično opletanje, naizmenično provlačenje prišća i fiksiranje, lako je to, brzo se nauči koga zanima. Obično ispletem jednu na dan, ako su one manje može i dve - kaže Zlatko. 

Ovaj vredni starina najpre mora da pripremi prušće koje nabavlja svuda, a često mu kako kaže i donose ko pronađe, jer kvalitetnog vrbovog prušća sve manje ima. 

- Vrba je izdržljiva, žilava i  savitljiva zbog toga se ona koristi za korpe, neće da se lomi. Gde god vidim prušće ja uzmem, nekada je imalo dosta, sad sve manje. Ova jedna korpa može da služi i 100 godina ukoliko se čuva od kiše. Ona ima široku primenu, za kukuruz, silažu, drva,  može za svašta, nedavno je jedna žena kupila kaže da se njeno unuče igra u tome - rekao je ovaj majstor iz Ovsišta.

Cena kotobanja kreće se od 600 pa do 1.500 zavisno od veličine, a pored korpi, deda Zlatko pravi od drveta makete kola kakva su nekada bila na selu i razne dekoracije za slavu. Ističe da mu ništa nije teško, jedino mu je žao što mlađi neće da nastave ovaj zanat.

- Ja sam to voleo i mene je zanimalo da naučim, sada ovu omladinu samo zanimaju telefoni, niko neće da radi. Do sada sam ispleto nekoliko stotina korpi i hvala Bogu još uvek mogu to da radim, ali bih voleo da neko nauči i nastavi ovo i kad mene ne bude - zavapio je deda Zlatko.

Odrastao je u vremenu kada je moralo da se radi, znalo se za obavezu, bila je veća disciplina.

- Ova omladina sad hoće da zaradi na brzinu, da se ništa ne muči, da drugi rade za njih, ne poštuju  bližnje, nadležne, pa nigde u svetu nema da se zaradi, a da se ne radi. Svuda su pare oko nas samo treba da se nađu, da se pronađe posao i da se radi, na selu može lepo da se zaradi, ali mora da se radi i da se poštuje parče hleba - kaže s tugom u oku deda Zlatko.