Čeda kaže nema vremena da umre od posla! Sa 94 i dalje radi!

Čedomir Tasić iz Niša u januaru će obeležiti 94. rođendan, ali i dalje neumorno izrađuje odevne predmete od kože i krzna.

Ćurčijskim zanatom počeo je da se bavi kao dvanaestogodišnji dečak, u radnji svog oca, takođe poznatog zanatlije.

Maltene svakog vikenda deda Čeda, kako uglavnom svi zovu, prsluke, kožuhe, patofne, šubare i druge svoje proizvode prodaje na štandu u Niškoj Banji, dok je preko nedelje u radnji, za šivaćom mašinom od jutra do mraka.

Deda Čeda kaže da se neretko ljudi koji ga poznaju iznenade kad ga vide ispred štanda na centralnom banjskom šetalištu.

Foto: D. K.

 

- Pitaju me: "Deda Čedo, još radiš, još si živ", a ja kažem: "Radim, od posla nemam vremena da umrem". Ne mislim o smrti nikada, razmišljam samo kako ću još nešto da uradim, još nešto da sašijem. Kada mi se prošle godine sedmi praunuk rodio bio sam na slavlju i pozvali su me da mu dam blagoslov. Ja sam uzeo čašu, prekstio se i rekao: "Neka je živ i zdrav i deda da doživi da ga isprati u vojsku". Svi su aplaudirali", rekao je za naš portal Čedomir, najstariji zanatlija na jugu Srbije i jedan od najstarijih u našoj zemlji.

Tasić je kazao da je bio odličan đak u školi u Gornjoj Vrežini i planirao je da u Nišu upiše gimnaziju, ali je sudbina umešala svoje prste i postao je zanatlija.

- Sa još četiri druga pošao sam iz sela u Niš da se upišemo u gimnaziju, ali su naišli nemački avioni jer je to bilo za vreme Drugog svetskog rata 1943. godine. Mi smo se uplašili i vratili svojim kućama. Otac me je sačekao i rekao: "Šta će u Niš na školovanje, kada imamo dobar zanat i dobar vinograd". Počeo sam sa njim da radim u radnji i za šest meseci naučio i da štavim kože i da šijem- priča Tasić.

Prema njegovim rečima, ćurčijski zanat nije lak, ali se nikada nije pokajao što ga je odabrao za svoje zanimanje.

Foto: D. K.

 

- Jesam se namučio, ali sam dosta toga i stvorio. Kao zanatlija i seljak nisam ima pravo na kredit, ali smo otac, majka, moja pokojna supruga i ja radili od jutra do mraka i zarađivali dobro. Sinovi kad su stasali imali su gotove kuće u Nišu. Napravio sam im kuće, garaže i po 200 kvadrata prostora koji može da se koristi i za slavlje, za neku proizvodnju ili kao magacin- govori Tasić.

Proizvode od krzna i kože sve do 80-tih godina prošlog veka prodavao ih je širom nekadašnje Jugoslavije.

- Ima i sada ljudi koji cene kvalitetan proizvod od kože, ali ćurčija više nema nema. Od Višegrada do Dimitrovgrada nema ko da vam napravi šubaru ili sašije kožuh. Na svim televizijama sam svojevremeno pozivao da mi dođu jedan ili dva dečaka, da ih naučim zanat. Ne mora da imaju završenu školu. Tri meseca bi učili da štave kože, a tri meseca da šiju. Posle toga bi mogli samostalno da rade. Niko se nije javio, a nudio sam im i besplatan smeštaj- kaže Tasić žaleći što se niko od njegove dece ne interesuje za ovaj zanat.

Foto: D. K.

 

Deda Čeda kaže da će raditi sve "dok ga noge nose", ne zato što mora već zato što ne može da zamisli život bez rada. Poslednjih meseci ima probleme sa levim okom i jednom rukom, ali ti problemi nisu toliko veliki da bi prestao da radi.

- Kada me pitaju kako to da izgledam još kao neko ko ima 74 a ne skoro 94 godine kažem da je najbitnije da se pošteno radi i da se nikome ne duguje. Ja sam uvek sve na vreme radio, ali uvek je blokčić bio ispred mene i u njega sam zapisivao šta sam kome obećao da uradim. Bitno je i kad naiđe neka nevolja da se to brzo zaboravi, da se ne misli na to. Ja uvek prvi zaplačem kad čujem nešto loše, ali i prvi zapevam i zaigram kad je neko veselje, a u radnji mi uvek svira radio. Po ceo dan slušam muziku i klasičnu i narodnu i zabavnu. Uši mi same biraju šta ću da slušam- govori Tasić.

Dodao je da je potpuno zadovoljan svojim životom, jer radi ono što voli, ima veliku porodicu, a snaje i sinovi brinu o njemu "kako dolikuje".