Majka Srbija nije na prodaju!! Odbio milion evra i stan u Londonu! Inspektora Radovana proganjali da ne svedoči o Haradinajevim zločinima

Dečanska zvona početkom godine zvonila su dva puta za Radovana Zlatkovića iz Vranja, nekadašnjeg inspektora policije, moralne vertikale na jugu Srbije, koja je generacijama bila i ostala uzor za merila ljudske vrednosti.

Prvi put zvona su odjeknula u molitvi za ozdravljenje, a 11. januara, niz Metohiju otišli su zvuci sa manastirskih zvonika, za pokoj njegove duše. U Vranju, gde je inspektor Raša, živeo i radio, ostao je upamćen, kao div mekog srca, koji je stao na put terorističkim bandama na Kosovu i Metohiji, a kasnije u Haškom tribunalu dva puta svedočio o njihovim zlodelima.

Radovan je rođen u selu Lepčince kod Vranja, pre 77 godina. Završio je kurs za policajce, a potom i Višu školu unutrašnjih poslova. Radio je kao inspektor u Đakovici, a penzionisanje je dočekao u PU Vranje. Bio je svedok na suđenju u Hagu, protiv Ramuša Haradinaja, jednog od vođa terorističke UČK, a potonjeg kosovskog premijera, kao i terorista Idriza Baljajua i Lahijua Brahimija, za zločine na KiM, počinje priču o svom ocu, njegov mlađi sin Dalibor Zlatković.

- Sa ekspanzijom terorističkih napada UČK, novembra 1997, prelazi da radi u Đakovici, gde mu je glavni zadatak bio upravo suzbijanje širenja terorizma. Putevi mu se ukrštaju sa ozloglašenom grupom UČK, koja je u to vreme formirana na području Metohije, a koju je predvodio Ramuš Haradinaj-kaže inspektorov sin.

On otkriva da je u septembru 1998. godine, njegov otac došao do saznanja da je u Radonjićkom jezeru, severno od Đakovice, izvršen masakar nad srpskim civilima od strane UČK.

- O svim tim događajima postoje izveštaji i dokumenta, koje je otac, kasnije u Hagu predočio sudu i javnosti. Prema njegovom kazivanju, bila je strahota videti takve prizore. Nailazio je na dete od tri godine bez glave, na ljude koji su imali iščupane jezike iz korena, mrtve trudnice, leševe dece, i na tzv. leševe džepove. A to je izgledalo tako da su teroristi ljudima sa obe bočne strane sekli rezove na telu, kao džepove, gde su im stavljali ruke i tako ih ubijali. Bilo je leševa ljudi koji su ubijani maljevima ili drugim tupim i oštrim predmetima. Tako izmasakrirane civile bacili su u jezero i obližnje kanale. To je njemu mnogo teško padalo i uvek kad je pričao o tome, plakao je - seća se mlađi Zlatković, dok lista dokaze koji su pokazani na suđenju u Hagu.

Njegov stariji Brat Dragan, priča kako su ocu Radovanu slike iz Radonjićkog jezera počele da se naročito vraćaju u sećanja kada je dobio unuke. A koliko su ti zločini normalnom ljudskom umu nepojmljivi, govore i suze u očima obojice Zlatkovića, dok pričaju o ratnim izveštajima svoga oca.

Tokom sukoba na Kosovu i Metohiji 1998. i 1999. godine, u neposrednoj okolini Radonjićkog jezera, nalazio se štab UČK na čijem je čelu tada Ramuš Haradinaj, koji je za zločine na tom području bio optužen pred Međunarodnim sudom u Hagu. Na teret mu je, između ostalog, stavljeno i ubistvo 37 civila srpske, romske i albanske nacionalnosti, čija su tela pronađena u samom jezeru. Polovina od tog broja ni do danas nije identifikovana. Haški tribunal je u aprilu 2008. godine, Haradinaja oslobodio svih optužbi, uprkos dokazima.

Foto: Privatna arhiva

 

- Kada je dobio unuke, imao je strašne probleme, sanjao je te prizore. Plašio se za decu. Dolazili su mu u san leševi ljudi koje je ubijao zlikovac Ramuš Haradinaj sa svojim teroristima. A na javi, došli su izaslanici Karle Del Ponte, tužiteljke iz Haga, da razgovaraju sa njim, ali su obavestili i šiptarsku stranu. Kako su oni znali za pripreme, za njegovo svedočenje, u nekom trenutku su mu strane obaveštajne službe nudile novac, konkretno Čeh iz jedne veoma uticajne međunarodne organizacije, koja je bila u to vreme u Bujanovcu, a koji je dolazio kod nas u kuću.

Nudili su mu pola miliona evra i stan u Londonu da ne svedoči o zločinima Ramuša Haradinaja i njegovih terorista, i to prilikom prve ponude. U drugoj ponudi, cifru su digli na milion evra. On je uveče seo sa nama, rasplakao se i rekao: „Ja ne prodajem majku Srbiju, da se moja deca i unuci brukaju! Mogu da mi donesu i 10 miliona evra, ja ostajem pri tome da idem u Hag. Reći ću još jednom o tom zlikovcu šta je i kako radio“. Plašili smo se da mu se nešto ne desi, hteo sam da pođem sa njim, ali nas je neko „minirao“ i nije mi urađena viza. Bez obzira što je on bio svedok Haškog tribunala, mi smo se bojali da ga neko ne ubije. Išao je sam u tajnoj pratnji dvojice britanskih agenata, u koje mi nismo imali poverenje - kaže Dragan Zlatković.

Foto: Privatna arhiva

 

Svedočenje u Hagu proteklo je u znaku laži terorista UČK i njihovih advokata, među kojima je bila i Čeri Bler, supruga Tonija Blera, britanskog premijera iz vremena bombardovanja SRJ. Teroristi su govorili da im je upravo Radovan Zlatković pobio cele porodice, što im je, kako su rekli bio motiv da uzmu oružje u ruke. Situacija na terenu Đakovice je bila upravo obrnuta, pa je Zlatković veoma burno reagovao u sudnici Tribunala u Hagu, kada su i stražari morali da ga smiruju, a sudija Alfonso Ori, koji je sudio i Ratku Mladiću, morao da prekine to ročište.

- Kada se vratio iz Haga, bio je jul 2007. godine, poljubio je zemlju na aerodromu u Beogradu i prekrstio se, rekavši da im je sve kazao u sudnici i da stoji iza svake izgovorene reči prilikom svedočenja. Drugi put je svedočio u Hagu kao svedok odbrane na suđenju generalima Vladimiru Lazareviću, Nebojši Pavkoviću i Sretenu Lukiću. Pre svega toga, nakon Kumanomskog sporazuma i odlaska naših snaga bezbednosti sa Kosova i Metohije, kao iskusnog operativca, postavili su ga da bude u Bujanovcu, gde je isto počeo da buja terorizam.

Foto: Privatna arhiva

 

Dragan se priseća da je već u jesen 1999. godine na području Bujanovca i Preševa, počeli prvi napadi UČPMB terorista.

- Nakon tih godina, otac je otišao u penziju, gde mu je glavna preoukoacija, osim svedočenja u Hagu, bio i rad na razvoju FK Dinamo. Poslednje dane života, proveo je u bolnici u Vranju, gde su dolazili i mnogi ljudi koji su nekada bili krenuli stranputicom, da mu poljube ruku, jer ih je vratio na pravi put. Došli su mu na sahranu i kažu, on nama nije bio inspektor, on je nama bio otac i vaspitač. Čak i opozicija u vreme devedesetih, imala je izuzetno poštovanje prema njemu, jer je bio pravičan, a ne pristrasan. Imao je takvu reputaciju u gradu da su ga svi poštovali, a svoju ljudskost je pokazao i kada je u bolnici u Vranju, dok je bio zajedno sa Albancima, insistirao i da im se mi nađemo i pomognemo tu na licu mesta, kada smo dolazili u posete - dodaje Dragan Zlatković.

A upravo Radovanu Zlatkoviću, mnogo srpskog življa sa područja Metohije, duguje svoje živote, o čemu svedoče njegove kolege, koje su sada rasute po Srbiji i Crnoj Gori. Prilikom ulaska snaga KFOR - a u Metohiju, sa koje su se srpske snage već izmeštale, teroristi UČK počinili su mnogo zločina u tom vakum vremenu, kada su civili ostali bez zaštite. Da nije bilo saznanja Radovana Zlatkovića o UČK namerama „živo uvo srpsko iz Đakovice ne bi izašlo“, govorio je jedan od svedoka tih događaja, a sada visoki službenik snaga bezbednosti Srbije.

- Otac je svojim operativnim radom, otkrio štab UČK, teroriste koji su su ušli u centar Đakovice, pripremavši egzodus nad preostalim Srbima. On je to sprečio i izvuklo se srpsko stanovništvo iz Đakovice. Zbog svog rada dobio je i „Vidovdansku plaketu“ opštine Đakovica, čiji su organi izmešteni u Mitrovici - pojašnjava Dalibor.

 

Radovanov život opevao guslar Vlastimir Barać

Inspektor Radovan Zlatković izdahnuo je u bolnici u Vranju 11. januara, na Internom odeljenju. Na sahrani u rodnom Lepčincu, kovčeg sa njegovim telom, nosili su upravo ljudi sa kojima je radio u Đakovici. Venci i izrazi saučešća stigli su od gotovo svih veterana nekadašnjih policijskih jedinica i saboraca, čuvenih „Pećkih munja“, JSO, PJP i td. Guslar Vlastimir Barać ispevao je 17 minuta pesme o životu i delu Radovanovom. Moralne vrednosti, koje su bile sinonim za Radovana Zlatkovića, prema priči njegovog brata Srete, usadila im je majka dok su odrastali.

Metohija je ostala uz Radovana i u poslednjim njegovim ovozemaljskim danima, kroz molitve mohaha iz Dečana i sestrinstva manastira Brnjak kod Istoka. A Radovan je odlazeći ostavio i svoj poslednji amanet, ne samo porodici, no i naciji, a to je, „Da Kosovo ako zaboravimo, da nas svi zaborave“