(UZNEMIRUJUĆE) Svedočenje bivšeg člana OVK: Srbin je puno vrištao, živog sam ga sekao od grkljana nadole! Sklonio sam pluća i izvadio srce, krv je prskala na sve strane!

Organi Srba, Roma i nelojalnih Albanaca vađeni su na više lokacija - najčešće na teritoriji Albanije - uključujući tu i zloglasnu "žutu kuću". Žrtve pre uzimanja organa najčešće nisu uspavljivane, već su naživo rezane i kasapljene. Organi su odmah po vađenju stavljani u posebne frižidere i transportovani dalje

Sve ovo se, između ostalog, navodi u iskazu koji je svojevremeno dao Albanac, svedok-saradnik u slučaju trgovine organima, a do kojeg je došao Kurir. Reč je o svedočenju čoveka koji je lično vadio organe ljudima.

Organi Srba otetih na Kosovu krajem devedesetih godina prodavali su se na crnom tržištu po sledećim cenama: 300.000 maraka za srce, 60.000 maraka za bubreg, a 10.000 maraka je bilo pet litara krvi.

Glavni čovek za ovaj posao bio je Jakup Krasnići, nekadašnji portparol terorističke Oslobodilačke vojske Kosova (OVK). Uključeni su, pored ostalih, bili i nekadašnje vođe OVK Ramuš Haradinaj i Hašim Tači, koji su kasnije bili na mestima premijera i predsednika Kosova. A u sve su bili umešani i pojedini stranci. Svi su na ovaj način zaradili milione.

Upozoravamo čitaoce da je sadržaj u nastavku uznemirujući jer su monstruzni zločni opisivani do datelja! 

 

U iskazu, koji je ovaj nekadašnji pripadnik OVK dao srpskim istražiteljima, do detalja je opisano kako se vršila trgovina organima. Kako je naveo na početku, ideja da se "radi biznis" sa organima smišljena je još za vreme rata, koji je počeo 1998. godine, "smislili su to kako bi stigli do novca, koji je tada navodno trebao za rat i, normalno, za sebe, kao što se videlo na kraju".

Foto: Fotoilustracija

Ističući da se mnogo plaši dok sve ovo priča, ovaj Albanac je naveo da je "glavni za to, za organe", bio Jakup Krasnići. Na drugom mestu u iskazu bio je konkretan kada je reč o organizatorima ovog monstruoznog posla.

- Organizatori celog tog "posla" sa organima su: glavni Jakup Krasnići - mozak svega, i za OVK i ovaj "biznis", a u organizatore spadaju Ramuš Haradinaj, Hašim Tači i Sabit Geci. Oni, pošto su bili komandanti, naredili su nam ko i kada i gde da prebaci zarobljenike, i to se tako radilo. Bilo je puno vojnika koji pojma nisu imali šta se radi sa zarobljenicima, jer je mali broj nas znao do kraja šta biva sa zarobljenicima. (...) Ovi komandanti OVK i malo nas vojnika je znalo za sve ovo. Svako je zarađivao na svoj način. Ovi glavni su uzimali velike pare za to, jer je tada 300.000 maraka bilo jedno srce. Tačno sam tada znao šta košta, kao 60.000 maraka za bubreg, jer sve je imalo svoju cenu. Na primer, 10.000 maraka je bilo pet litara krvi, posebno "zero negativ" krvne grupe, jer malo je ima. Nisu ljudi uzimani tek tako za operacije, jer prvo bi išli na detaljne preglede, pa tek onda. Niko nije glup da kupuje tek tako organe. To se sve radilo da bi se ovi obogatili. Sabit Geci, znate i sami, Naim Maljoku, pa Ramuš Haradinaj i Tači - celo Kumanovo je njegovo i firma "Milano". Odakle im pare? Odakle mislite da su zaradili milione? Što je bio azilant i izbeglica u Švajcarskoj ili predsednik Kosova? Ne, ne! - naveo je ovaj Albanac.

Obuka u Albaniji

Kako je objasnio, u Albaniji je završio obuku za antiterorističku jedinicu, ali i obuku za sečenje tela.

- To su me obučile "Crne maske". Tamo je bilo više lekara za obuku. Oni su bili iz Albanije. Pokazivali su mi na plastičnim delovima tela kako treba da se seče, uglavnom za srce, ali i o bubrezima, mada se uglavnom radilo o srcu. Pa onda su mi pokazivali kako se vadi i kako se stavlja u led i dalje da se nosi u brzini, koliko ima vremena. Meni su rekli najviše od osam do 12 sati je krajnje vreme da se odnese da bi se drugome stavilo. Kako se uzme srce, direktno se stavi u plastičnu kutiju koja ima poklopac, pa se to stavi u frižider u kome je led. Doktori su rekli da se pazi kad se seku vene i arterije, pa da srce ima kao neku zaštitnu mrežu i da to mnogo čuvam i pazim da se ne ošteti - opisao je on.

Krv prskala na sve strane

Potom je sve do detalja opisao svoj prvi slučaj vađenja organa nekom zarobljeniku - u ovom slučaju je to bio Srbin. 

- Prvo moje iskustvo desilo se u selu Eljšen kod Tropoje, kada su doneli jednog zarobljenika koji nije bio Albanac, već Srbin. Tu sam prvi put i radio posao. Taj zarobljenik je bio civil, otprilike 26 ili 27 godina. To se desilo u zgradi škole koja je služila i kao mesto da se novi obučavaju. Tu je postojao i zatvor. Tada kada sam ja to uradio, tu je kao glavni komandant bio Biljalj Sulja. To se desilo u školi, u jednoj prostoriji kao kancelarija. Taj zatvorenik je bio živ. Njega su doveli, bio je vezan rukama pozadi. U prostoriji je bio Muja, pa Biljalj Sulja, a tog dana su došli i Sabit Geci i Jakup Krasnići, Agim Drmaku, svi su bili unutra, u istoj prostoriji smo bili. Zatvorenika su držala četvorica iz vojne policije OVK, u ležećem stavu, jer smo ga stavili da leži na sto. Zatvorenik je bio obučen, ali ja sam mu isekao majicu nožem. Lisice su skinuli zatvoreniku, stavili ga na sto i držali. Zatvorenik nije bio mnogo jak. Vrištao je puno, a ja sam ga sekao naživo. Počeo sam živog da ga režem od grkljana nadole, otvorio sam mu grudni koš skalpelom. Kada sam ga isekao, videla su se pluća, a srce je u sredini među plućima, video sam kako diše i uzdiše lućima, videle su se arterije i vene, on je bio još živ i vrištao i cimao se jako, odupirao se jako, oni su mu stavili ruku preko usta da ne vrišti, krv je prskala mnogo, ja sam bio sav krvav, kao i oni što su ga držali, jer je prskalo na sve strane. Ostali su se odmakli da ne prska. Tako sam mu vadio srce, ali sam prvo sklonio pluća. Sto puta su mi rekli da čuvam i pazim, jer ima neki komadić u plućima, "tith" se kaže na albanskom, i da pazim da to ne pukne jer će posle škoditi srcu, a to je kao malcki zeleni komadić s vodicom - naveo je on. 

"Svaka čast kako si uradio"

Onda je usledio vađenje srca. 

- Uspeo sam da izvadim srce. Uhvatio sam rukom, golim rukama sam sve to radio, i stavio sam u plastičnu kutiju, koja je bila i sa nekom tečnošću koja je bila niti bele niti žute bolje, a koja je imala miris kao na injekciju, slično tome, ali jačeg mirisa, pa sam tu stavio srce i zatvoreio kutiju, koju sam potom stavio u frižider. Frižider je bio plave boje, a inače se normalno koristi za put kad ideš negde, a u tom frižideru su bile dve kutije isto plave bolje, ali smrznute, led, da bi se održala hlanoća i temperatura. To sam zatvorio, a frižider je odneo jedan vojnik, Agim iz Albanije, koji je bio deo komande i komandovao je "Togom" u Albaniji za padobrance. On je odneo frižider u auto Sabita Gecija. Auto je bio tam,nozeleni "volvo", kockasti. Posle toga sam otišao na česmu da se operem koliko sam kogao, sva uniforma mi je bila krvava i presukao sam se. Onda sam otišao u susednu sobu u toj školi, koja je bila komadna, gde su sedeli Sabit Geci, Jakup Krasnići, Biljalj Sulja, Agim iz Albanije, Skifter Arifi, koji je isto bio komandant "Toga", a on je iz Gnjilana, a ispred je bila vojna policija koja nije dala drugima da ulaze. Nakon toga je Sabit Geci meni rekao: "Svaka čast. ,Svaka čast kako si uradio" (...) Ovaj slučaj se dogodio krajem 1998. godine, bio je sneg - ispričao je. 

Naveo je, takođe, i da je pomenuti Srbin prebija u zarobljeništvu, da je bio "sav modar, nije baš normalno mogao da hoda", a da se uoči samog vađenja organa "cimao i kukao, jaukao na srpskom".

Foto: Kosova online printscreen

Čaršafi, najlon i kanap za slamu 

Ovaj Albanac ne zna gde su tačno završavala iskasapljena tela, a nije smeo da pita ni gde odlaze izvađeni organi, poput ovog srca koje su izvadili Srbinu. Ipak, na jednom mestu u iskazu spominje Tursku kao državu gde su se slali organi izvađeni Srbima. 

- Nismo zatvorili telo zarobljenika, nego stavili samo čaršaf, dva-tri čaršafa, umotali ga u te čaršafe koji su bili beli, ali su se brzo napunili krvi. Vezali smo ga potom tankim kanapom za vezivanje slame preko čaršafa, više puta. Ubrzo je donet i najlon, pa smo ga obmotali i najlonom jer je sve krvarilo. I onda smo vezali naćoškove i sredinu najlona isto tankim kanapom za vezivanje slame. Ubrzo je došao džip, "puh", ispred komande, koji je dovezla OVK vojna policija, pa je to telo stavljeno u džip. Vojna policija ga je odnela, ne znam gde. (...) Za nama je u oni prostoriju došla ekipa za pranje, šro čisti iza nas, da opere tu prostoriju. Nama je cilj bio da se izvadi organ i za sve to je bila "jedinica" koja je čistila iza nas. U ovom događaju, taj zatvorenik što smo mu uzeli organ, on je u početku bio živ. Njemu su zatvoreili usta, on nije imao snage. On je negde, bio sam uplašem i bio mi je prvi put, nisam merio vreme koliko je bio živ, znam da je izgubio svet. Kad sam mu stavio nož, više mi je bilo svejedo. Ni sam možda nisam bio priseban šta sam tad uradio, jer sam morao te neke stvari da uradim. Sad to ne bih uradio, pre bih da me ubiju. Uzastopno je dr Ljutfi (Dervišaj prim. nov.) bio sa mnom. On je bio šef operacije. Brat njegov je prevozio i pomgao, pa je bio doktor iz Peći sa dugačkim nosem. Ma to nije bilo jedanput. Isto i u "žutoj kući", što je bi tako zovete. Taj zatvorenik što sam opisao to vađenje organa, prvi put sam to uradio, bio je u početku živ, ali je u jednom trenutku izgubio svest, ne mogu da kažem tačno u kom trenutku. Ja nisam smeo da pitam gde je otišao frižider sa srcem, pa zato nisam ni pitao - opisao je ovaj nekadašnji pripadnik OVK.