Hteli su da nas nabiju na ražanj - Ispovest žrtve srebreničkog logora

Ni nakon 33 godine od stradanja Srba iz srednjeg Podrinja niko nije odgovarao za stravičan zločin nad našim narodom, jedino šta ostaje kao prava istina jesu ispovesti žrtava iživljavanja muslimana.

Tada je ubijeno je 3.267 Srba, među kojima i četrdeset troje dece. Za taj zločin niko nije odgovarao ni pred pravosuđem u BiH ni u Haškom tribunalu. 

Na bivšoj zgradi policijske stanice u Srebrenici, koja je služila kao logor Nasera Orića, postavljena je ploča koja svedoči o jezivom iživljavanju nad srpskim narodom. Od samog pada Srebrenice u ruke muslimana, Srbi su dovođeni baš u ovu stanicu kako bi bili mučeni i ubijani, žene silovane, muškarci terani da oralno zadovoljavaju jedni druge i batinjani do besvesti. 

Brano Vučetić imao je samo devet godina, kada je 14. decembra 1992. godine ostao sam. Tog dana ubijena mu je cela porodica, a on odveden u logor u Srebrenici zajedno sa drugom decom. 

- Kada su pobili sve u selu, bukvalno i životinje, apsolutno sve što se mrdalo, onda su prišli našoj kući i pozivali nas da se predamo. Mi smo se naravno oglušili o taj poziv, vladao je strah i panika, deca su plakala, a sve je izgledalo kao horor film. Kada su videli da se ne predajemo govorili su nam da će nas nabiti na ražanj i da će da nas ispeku žive, da će da kolju četničku decu - kazao je Vučetić.

Kako je naveo, srpsku decu su tukla muslimanska deca i prebijala ih gotovo do besvesti. 

- Pritiskali su nas da se predamo, ali nismo, jer je preveliki strah bio u nama. Bacili su nam prvo jednu, pa drugu bombu, od koje sam i ranjen. Imao sam na desetine rana i sam sebi sam vidao rane. Zadnjih mesec dana bili smo u jednoj sobi, dobijali smo vrlo malo hrane i vode, samo toliko da možemo da preživimo - istakao je Vučetić i dodao:

- Maltretirali su nas, a muslimanska deca su nas tukla, prebijali su nas. Morali smo da radimo fizičke poslove i za sve vreme u logoru nisam se nijednom okupao!

Međutim, najbolnije sećanje tada devetogodišnjeg dečaka Brana bio je momenat kada je saznao da su mu muslimani ubili i oca i brata, nakon oslobađanja. 

- Najupečatljivija scena koja će mi zauvek ostati u pamćenju jeste i najradosnija i najtužnija za mene, a to je kad je jedan čovek video svoju decu nakon 56 dana, koja su bila sa nama u logoru. Taj zagrljaj, ti krici, to je bilo mnogo teško. A sa druge strane kada sam ga pitao za mog oca i brata, samo mi je rekao da nisu živi - kazao je Brano.