Srpski Termopili: Ovaj datum su mnogi zaboravili - Dan kada su Crnogorci dali život za Srbiju

Na današnji dan, 6. januara, 1916. godine odigrala se čuvena Mojkovačka bitka u kojoj je oko 30.000 vojnika uspešno zaustavilo austrougarsku ofanzivu, čime je omogućeno povlačenje srpskog naroda preko teritorije Crne Gore ka Jadranskom moru.

Jedan od najsvetlijih primera žrtvovanja u Prvom svetskom ratu bila je Mojkovačka bitka na Badnji dan i Božić 1916, kada je vojska Kraljevine Crne Gore zaustavila austrougarsku ofanzivu i pomogla srpskoj vojsci da se povuče iz pravca Peći preko albanskih i crnogorskih planina ka Jadranskom moru i kasnije Krfu.

Mojkovačka bitka je vođena 6. i 7. januara 1916. godine u okolini Mojkovca i njom je komandovao serdar Janko Vukotić. To je ujedno bila i poslednja vojna operacija Vojske Kraljevine Crne Gore, koja 1918. godine ulazi u sastav Kraljevine SHS, kasnije Jugoslavije.

 

 

Mojkovačka bitka je zapravo završna faza jedne veće vojne operacije, a odnosi se na dejstvo crnogorske Sandžačke vojske, koja je branila front od Višegrada do Mojkovca od oktobra 1915. do januara 1916. godine.

U zoru, na Božić, 7. januara, Uskočki bataljon, pod okriljem noći i jutarnje magle, kreće ka neprijateljskim položajima.

U snegom zavejanim brdima počinje borba, uz grmljavinu topova i zvukove bajoneta. Sa njihove desne strane nalazi se Kolašinski bataljon, i kad se borba rasplamsala, našli su se jedni pored drugih.

Foto: Foto: Printscreen/YouTube/Министарство одбране и Војска Србије

Uskočki bataljon je hrabro izdržao napade, omogućavajući Kolašinskoj brigadi napad na Bojinu njivu. Pet bataljona i dve čete izviđača Kolašinske brigade, i Prvi i Treći regrutski bataljon iz Drobnjačko-uskočke brigade, kreću u siloviti napad.

U borbu se kasnije uključuje i glavnina Drobnjačkog bataljona. Juriš i protivjuriš se ređaju skoro bez prestanka. Glavni napad prema Bojnoj njivi izvodi Rovački bataljon pod komandom Milinka Vlahovića, koji uspeva da posle toliko juriša i napada u snažnom protivjurišu zauzme kosinu koja se sa Razvršja spušta ka Bojinoj njivi.

Međutim, Austrougari uvode svoje zadnje rezerve i tako, pred nadmoćnijim neprijateljem, Rovčani su bili primorani da se povuku. Ostali položaji Kolašinske brigade su zadržani. Desno od Rovačkog bataljona borili su se Prvi i Treći regrutski bataljon, sastavljeni od mladića starih od 18 do 21 godine.

Kako su svi bili mladi, jaki i poprilično uvežbani od obučenih oficira, njima su davani specijalni zadaci, pa im je i povereno da povrate Bojinu njivu, koja je bila dobro branjena sa tri reda bodljikave žice i mitraljezima u rovovima.

Foto: Foto: Printscreen/YouTube/Министарство одбране и Војска Србије

Prvi juriš nije uspeo. Počinju i drugi siloviti juriš, ne brinući za žice i granate koje su besomučno padale. I taj drugi juriš je odbijen, tako da je Bojina njiva ostala u rukama Austrougara. Serdar Janko Vukotić naređuje da se jedina rezerva, Drobnjački bataljon, uvede u borbu i po "svaku cenu" zauzme Bojina njiva.

Bataljon je otpočeo napad i uspeo da zauzme prvi red rovova, ali ne i drugi, pa su se vratili na polazne položaje. Posle kratkog predaha i pripreme, sve tri čete poravnavaju se u jednu liniju, i posle kratke paljbe svi zajedno kreću u siloviti juriš.

Neprijatelj se nije mogao odupreti brzom prodoru Drobnjaka, koji su uletali u rovove i borbom izbliza, na nož i bajonet, zauzimali jedan po jedan. Pod silinom juriša, neprijatelj napušta Bojinu njivu.

Nakon zatišja, general Rajner, koji se ne miri sa gubitkom Bojine njive, uvodi svoje zadnje snage iz rezerve, 205 brigadu, i posle snažne topovske paljbe kreće u napad na položaje Drobnjaka i Rovčana, ali je prvi napad žestoko odbijen.

Foto: Foto: Printscreen/YouTube/Министарство одбране и Војска Србије

Videvši da bi možda to dovelo i do sloma njegovih snaga, general Rajner sa isukanim mačem staje na čelo svoje poslednje rezerve i predvodi napad. Borbe su trajale sve do mraka, ali su svi ostali na svojim položajima.

Borbe oko Mojkovca su vođene još nekoliko dana, ali ne onom jačinom kao što su bile 6. i 7. januara.

Pobednici, pobeđeni

"Iako zalud", kako je serdar Janko Vukotić rekao u poslednjoj poruci svojim junacima, bitka je dobijena i okončana 10. januara, a slava oružja crnogorske vojske u, kako su ga Crnogorci nazivali, Veljem ratu, krunisana je mojkovačkom pobedom i ispunjenjem duga prema bratskoj srpskoj vojsci.

Delovi dve austrougarske divizije, 53. i 62, ukupno 14 bataljona, zaustavljeno je i naterano na povlačenje. Tri velika dana na Mojkovcu protekla su u neprekidnim borbama. Crnogorska Sandžačka vojska je bila svesna da je to bitka za uspešno povlačenje srpske vojske zbog čega austrougarska armija nije uspela da zatvori "mojkovačka vrata".

Ta kapija je ostala slobodna čak i kada je srpska vojska već preko Albanije izbijala na more.

Foto: Foto: Printscreen/YouTube/Министарство одбране и Војска Србије

Još ne znajući za katastrofu, za više od 280 topova koji su četiri dana i četiri noći, po naređenju generala Vebera, tukli po Lovćenu, crnogorski promrzli i izgladneli vojnici su na Mojkovcu odbranili staru granicu na Tari.

Vest o padu Lovćena nekoliko dana kasnije delovala je kao grom iz vedra neba, jer je svaki od vojnika znao: kada padne Lovćen palo je Cetinje, a kada padne Cetinje pala je i Crna Gora.

Nastala je čudna situacija u kojoj pobeđeni neprijatelj beži, a pobednik treba da napusti položaj ne znajući kome da ostavi Mojkovac, kome mrtve na položajima, kome artiljeriju i toliko željene mitraljeze i haubice.

Poslednje naređenje štaba crnogorske Sandžačke vojske izdato je jednom naredniku iz Štitarice. Narednik se zvao Novak Vuković, a naređenje je glasilo: uništiti sva oružja da ne bi koristilo neprijatelju, piše RTS.

Topovi su zakopavani ili bacani niz Taru, a jedan vod je čitavu noć i dan sakupljao i donosio na gomilu topovske granate, mitraljeze, barut i municiju.

Kada je sve što se moglo sakupilo, narednik Vuković je zapalio barut. Usledio je ogroman plamen i eksplozija koja se čula sve do Kolašina, Rovaca i Morače. Dok su letela i padala parčad čelika po obližnjim kućama i snegom prekrivenim livadama, vojnici su plakali.

Foto: Foto: Printscreen/YouTube/Министарство одбране и Војска Србије

Najveći značaj Mokovačke bitke bilo je sprečavanje austrougarske vojske da preseče povlačenje srpske vojske preko albanskih i crnogorskih planina, i dalje ka Krfu.

Mojkovačka bitka je u narodu poređena sa Termopilama, a pamte se i reči vladike Nikolaja: "Da nije bilo smrti na Mojkovcu, ne bi bilo ni Vaskrsa na Kajmakčalanu."

Junaci iz bajke

O junaštvu crnogorske vojske najbolje svedoče reči austrougarskih oficira, učesnika bitke.

Pukovnik Rihter je zapisao da "hrabrost crnogorskog vojnika nema premca u istoriji ratova".

General Hecendorf, prema sopstvenom priznanju, nije očekivao da će crnogorska vojska na Mojkovcu pružiti takav otpor i onemogućiti njegova dejstva za odsecanje makar jednog dela srpske vojske u povlačenju. Mnogo kasnije on će reći: "Borili smo se protiv junaka iz bajke..."

BONUS VIDEO

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.