Ovo se doživi jednom u životu: 18 dana sam izveštavala o Pojasu Presvete Bogorodice: "Videla sam reku suza, čuda i ono što nikada neću zaboraviti"

Kao novinar Informera, provela sam 18 dana sa vernicima koji su čekali Pojas Presvete Bogorodice i svedočila čudima koja se viđaju jednom u životu.

U novinarskoj karijeri prođete kroz sve - od teških hronika, preko političkih potresa, do estradnih skandala. Mislite da ste videli sve i da vas malo šta može pomeriti. A onda vas redakcija pošalje na zadatak koji vam potpuno promeni i karijeru i pogled na svet.

Punih 18 dana bila sam oči i uši naroda koji se slivao u Beograd da se pokloni jednoj od najvećih hrišćanskih svetinja - Pojasu Presvete Bogorodice.

Ovo nije običan izveštaj. Ovo je priča o 18 dana tokom kojih sam, držeći telefon i beležnicu, stajala pred nečim mnogo većim od svih nas.

Reka ljudi koja nema kraj i tišina koja grmi

Kada prvi dan stanete ispred Hrama i vidite kilometarski red koji vijuga beogradskim ulicama, osetite profesionalni adrenalin.

Brzo brojiš ljude, tražiš sagovornike, računaš sate čekanja. Ali već drugog, trećeg dana, shvatiš da ti ljudi nisu samo statistika ili "masovni skup". Svaki od njih nosio je na leđima svoj krst.

Foto: Nemanja IvšIć

Izveštavala sam na vetru, kiši, po hladnoći, rano ujutru i kasno u noć. Gledala sam ljude koji u redovima stoje po šest, sedam, pa i više sati. Bez ijedne reči žalbe. U tom nepreglednom moru naroda vladala je neka čudna, dostojanstvena tišina. Tišina koja je grmela jače od bilo kakve buke.

Monah Teodohas - neverovatno biće koje sija u masi

U opštem metežu i masi sveštenstva, jedna grupa ljudi se posebno izdvajala. Monasi sa Svete Gore su prosto sijali nekom neovozemaljskom svetlošću. Među njima je bio i monah Teodohas iz manastira Vatoped, sa kojim sam imala neverovatnu čast da uradim ekskluzivni intervju.

Foto: Informer

Posmatrala sam ga satima. To je zaista neverovatno biće. Satima, bez trunke umora, sa neprekidnim, blagim osmehom na licu, prinosio je decu, ikone, brojanice i slike na Pojas Presvete Bogorodice. Iz njega je izvirala takva smirenost da je to bilo prosto magnetno.

Foto: Informer/M.V.

Tokom našeg razgovora, dobila sam od njega nekoliko saveta za život koje nikada, dok sam živa, neću zaboraviti. Taj intervju nije bio samo profesionalni uspeh, bio je lek za dušu.

Suze staraca, majke sa bebama i ispovesti

Ono što me je kao čoveka, a tek onda kao novinara, najviše slomilo i ujedno podiglo, jesu ljudske sudbine koje su prolazile pored mene.

Nikada neću zaboraviti majke koje su u naručju držale bolesnu decu, nepokretne koje su članovi porodice gurali u kolicima kroz masu, i starce koji su se jedva držali na nogama, ali sa nekim neopisivim sjajem u očima.

Foto: M.V.

Razgovarala sam sa stotinama njih, ali neke priče ostaju urezane za ceo život. Poput Brana Ivanovića iz Sombora. Čovek je čekao šest sati. Pred samim ulazom u crkvu telo je počelo da ga izdaje - pozlilo mu je, osetio je da će pasti. Uzeo je jedan bombon, pomolio se Bogu i zakoračio ka ćivotu. Kada je ušao unutra, kako mi je sam ispričao u dahu, sve je nestalo. Bol, nemoć, umor - sve je zamenilo neopisivo olakšanje.

Gledajući njega i hiljade drugih, shvatila sam: ovde niko nije došao iz hira. Svako je doneo svoju muku, svoju nadu i svoju molitvu.

Novinarstvo sa suzama u očima

Bilo je trenutaka kada je bilo teško profesionalno zadržati distancu. Kako da vam glas ne zadrhti dok uzimate izjavu od žene koja je došla da moli za porod, ili od čoveka koji se moli za zdravlje deteta? Više puta sam hvatala sebe kako sa suzama u očima kucam tekstove za portal, svesna da u tom trenutku prenosim čistu, ogoljenu ljudsku dušu.

Foto: Foto: Miloš Rafailović

Kroz moje izveštaje prošlo je više od milion ljudi. Pratila sam svaki njihov korak, sve do onog emotivnog trenutka kada je svetinja svečano ispraćena i vraćena u svetogorski manastir Vatoped.

Događaj koji te promeni

Sada, kada su se utisci slegli i kada je sve iza nas, znam jedno - ovih 18 dana bili su najveći ispit i najveći blagoslov u mojoj karijeri.

Izveštavati o ovome značilo je svedočiti čudu vere koje uspeva da pobedi svaku fizičku slabost. Videla sam Srbiju u njenom najlepšem, najsolidarnijem i najduhovnijem izdanju. I ponosna sam što sam bila tu da to zabeležim. To je priča koja se piše perom, ali se pamti srcem - jednom u životu.

BONUS VIDEO