SERIJA JUŽNI VETAR JE ODLIČNO OSTVARENJE, ALI... JEDNA STVAR JE DISKUTABILNA... Vladimir Đukanović pokrenuo polemiku o Marašu i ekipi!

Daleko od toga da sam filmski kritičar. Sve što u životu imam vezano za film je činjenica da mi je otac bio filmski producent, a ja volim da gledam filmove. Posebno dokumentarne. No, to sada nije bitno. Usudio sam se da napišem određeni osvrt na film, odnosno seriju, „Južni vetar“. Ko bude prihvatio ono što pišem, hvala mu, ko ne bude, opet hvala mu. Eto, želeo sam da se malo pokrene određena polemika, napisao je narodni poslanik i član Glavnog odbora Srpske napredne stranke Vladimir Đukanović

 

On je na svom blogu analizastanja.rs objavio tekst koji prenosimo u celosti.

 

- Ostvarenje kao što je „Južni vetar“ realno je odlično odrađeno, bar po ukusu mene kao nekog prosečnog i laičkog gledaoca. Priča je sasvim na mestu, realna, ima sjajan zaplet, ima svoje junake (pozitivne ili negativne kako ko želi da tumači Baću i Maraša). Glumačka postava je takođe sjajna, a Biković je posebno briljirao. Lično, opet naglašavam po mom laičkom gledištu, Biković je današnji predvodnik mlađeg talasa srpskih glumaca koji je uneo preko potrebnu ozbiljnost u glumu. Godinama me je užasno nerviralo što se insistiralo na tome da se snimaju filmovi gde si kroz vulgarnosti, psovke i posebno kroz pljuvanje sopstvene zemlje i naroda postajao „vrhunski“ glumac u Srbiji. Bikovićeva pojava je to iz korena izmenila.

Vratimo se „Južnom vetru“. Kao što rekoh, film, ujedno i serija, su odlični. Ipak, postoji nešto što mi veoma smeta u novijim srpskim ostvarenjima, posebno kada je radnja vezana za tzv. crnu hroniku. Isti slučaj je bio i sa odličnom serijom „Ubice mog oca“, pa i sa „Državnim službenikom“. Naime, primetno je da smo dosta preuzeli tzv. holivudsku mantru akcionih filmova i serija u kojima gine masa nekih ljudi (najčešće onih koji rade za nekog gazdu kriminalca) i prema kojima imamo odnos kao da su stvar, a ne ljudska bića. O tome je inače svojevremeno govorio Nikita Mihalkov kada je objašnjavao krucijalnu razliku između američkog i ruskog filma. Naime, u američkim filmovima ljudi masovno ginu po ulicama u oružanim sukobima gangova ili u nekim ratnim ostvarenjima, poput filma „Rambo“. Na sve poginule gleda se kao da su stvar koja se mora neutralisati. U ruskom filmu, shodno pravoslavnom shvatanju čoveka, tako nečeg nema. Tu se ipak ceni ljudski život i čovek se, kakav god da je zlikovac, najpre posmatra kao Božije stvorenje koje ima svoju dušu. Kada bismo prebrojali mrtve u „Južnom vetru“ videli bismo da je to jedan ozbiljan pomor ljudi stradalih u pucačinama zaraćenih gangova. Ne kažem da toga nema u realnosti, ali nisam siguran da u realnim mafijaškim sukobima nema nikakvog sažaljenja prema onom sa kojim si do pre par sekundi pušio cigaretu ili popio piće. Slažem se, kod mafije emocije su isključene, ali nemoguće je čak i kod takvih ljudi da nemaju ni gram žala prema „kolegi“ iz ganga i da se posao iste sekunde nastavlja kao da se ništa nije dogodilo.

Miloš Biković je TEŠKO PODNEO OČEVU SMRT, a ROĐEN je zbog JEDNE REČI NJEGOVOG BRATA!

 

 

Ono što takođe bode oči je lakoća ubijanja. Nemam nikakvu dilemu da je čovečanstvo u mnogo čemu izgubilo na ljudskosti. Teško je od profesionalnog ubice očekivati emociju prema meti. Ipak, da je tako lako ubiti ne bi se čitave doktorske teze pisale na temu romana „Zločin i kazna“ Fjodora Mihajloviča Dostojevskog. Psihološki portret Rodiona Romanoviča Raskoljnikova koji se zbog svog siromašnog života i velikih ambicija kao studenta prava odlučuje da ubije Aljonu Ivanovu, omraženu staricu koja se bavi izrabljivanjem ljudi i lihvarenjem. Sve ono što on prolazi posle tog čina, evo posle skoro vek i po tema je za razmišljanje i za naučne radove. Posebno kod nas koji smo vaspitani u Pravoslavnom hrišćanskom duhu, ubistvo nema nikakvo opravdanje, jer samo Gospod može da ti oduzme život, s obzirom da ti ga je On i dao. Otuda, ta lakoća ubijanja preuzeta iz holivudskih ostvarenja, ubeđen sam da bi trebalo da „smanji doživljaj“ u našim filmovima i serijama. Možda bi trebalo probati sa drugačijim pogledom na čoveka, pa bio on i najgori kriminalac.

Na kraju, želeo bih da prokomentarišem i potencijalni problem koji se kod mladih može javiti posle gledanja ove serije. Maraš i Baća su postali junaci mlade populacije. Njihov život, atraktivne devojke, brza kols, adrenalin na sve strane, kokain, laka lova… Ovakvo zamišljanje života koje bi neki klinac mogao da stekne diveći se Marašu i Baći odvešće ga ka ambisu. Zato bi ovakve serije morale malo pažljivije da se rade, sa porukom da se kriminal nikako ne isplati i da je ukoliko uđeš u kriminal jedino sigurno da ćeš kad tad izgubiti glavu. Naš narod lepo kaže da ko se mača lati, od mača i strada. Zato je ulazak u svet kriminala zapravo siguran ulazak jednom nogom u grob. Druga noga kad tad pridružiće se u ilovači, jer vodoravan položaj vas neće zaobići.

EKSKLUZIVNO! Evo šta nas čeka u nastavku JUŽNOG VETRA: Maraš kao Toni Soprano! SPEKTAKL U NAJAVI

 

 

Sa jednom činjenicom ipak moram da se složim, mada je ona slabo potencirana, ali se iz aviona vidi šta je bila namera. Da, baš je tako, koliko god da si veliki mafijaš iznad tebe postoji neko veći. Taj veći je država, odnosno pojedine državne strukture koje u gotovo svim zemljama na svetu postoje i rukovode određenim procesima iz senke. Oni su uvek prisutni, kakva god vlast da dođe i sve ove velike mafijaše i njihove gangove oni izmišljaju. Bićeš veliki mafijaš koliko ti te strukture dopuste da se raširiš, a kada preteraš nestaćeš i bićeš zamenjen sa nekim „novim klincima“. Tu se ponovo vraćam na tezu da u svetu krimimala jedino vam zagarantovana hladna raka, jer ili ćete stradati u obračunu na ulici ili ćete biti zamenjeni kada više ne budete potrebni. Svi su podložni zameni, od Goluba, preko Stupara, pa i na kraju samog Maraša. Umesto njih doći će neki novi Golub, novi Stupar u policiji ili Maraš na ulici za distribuciju kokaina. Samo se oni koji rukovode svima njima, a to su likovi iz tzv. duboke države ne menjaju. Čak ni kada se promeni vlast.

Mislite o tome - konstatuje Đukanović.