MAJKA GA OSTAVILA DA UMRE SAM, A ON JE POSTAO JEDAN OD NAJBOLJIH HIRURGA EVROPE! Priča o odrastanju doktora Džodića nikoga nije ostavila ravnodušnim!

Borac od prvog dana!

Reditelj Dragoslav Bokan oprostio se od doktora Radana Džodića, čoveka koji je važio za najboljeg domaćeg stručnjaka za rak dojke i štitaste žlezde. U tekstu posvećenom našem stručnjaku, Bokan je otkrio šta se to sve događalo prvih dana njegovog dolaska na svet. Bio je borac od rođenja...

Njegov status prenosimo u celosti.

"IDEALNI SRBIN, ČOVEK ZA SVA VREMENA

Postoje razne bajke. I sve imaju srećan kraj. Ali, do tog i takvog kraja trebalo je preživeti različite strahote, muke i opasnosti. Bajka i jeste "horor-priča" sa srećnim krajem. Baš kao i svaki pravi, ozbiljan i odgovoran život...

A ova bajka sve ono najstrašnije ima skupljeno već u prvih nekoliko dana njegovog junaka. Bio je to hladan novembarski dan 1952. godine.

Pozornica dešavanja je na preko 1600 metara nadmorske visine, na planini Goliji, u istom onom ambijentu u kome su živeli naši preci, po drevnim, vekovima nepromenjenim običajima.

 

 

Surov ambijent, velike hladnoće, svakodnevna borba za preživljavanje, gorštački uslovi života, za urbanu osetljivost potpuno neshvatljiva, seoska realnost brutalne selekcije.

Tamo su radnici i ratnici - i danas, kao i pre hiljadu godina - nalik Titanima iz antičkog mita: surovi prema drugima i sebi, uspravni i spremni da se bore do smrti (koju prihvataju mirno, bez straha i očajavanja).

I tada se,tu, u podrumskoj izbi jedne skromne kuće na padinama Golije, rodilo dete. Dečak. Na nesreću, novorođeni je ispao iz ruke babici i pao na lice. Jedva je preživeo ovaj pad, sa ogromnim hematomom na glavi.

Đed Gavrilo je video šta se desilo, izvršio kratki pregled nesrećnog deteta i odlučio da se on "prepusti svojoj sudbini". Drugim rečima: da umre, bez majke i ikog svog uz sebe.

Majka ga je, bezimenog i nemoćnog, ostavila samog i uplakanog, u velikim bolovima - da umre od gladi i žeđi.

I maleni, od prvih minuta života tragični junak, ostao je sam u izbi. Bez podoja, bez vode i bez majčinog zagrljaja. Sati i dani su prolazili, a niko nije obilazio dete sa hematomom na glavici. Niko ga nije obilazio, niko nije hteo da ga čuje, on naprosto više nije postojao.

Iako još živ, bio je već sahranjen, nekršten i bezimen, mala i nemoćna grudvica bola i nesreće. Sve to dugo-a-opet-tako-kratko vreme trajala je njegova borba za život, za još jedan sat postojanja, za svaki svoj uzdah i izdah, u mraku, užasnoj hladnoći, strašnoj gladi i još strašnijoj žeđi. Ni majke, ni oca. Sa dedom kao svojim sudijom i presuditeljem.

Foto: TANJUG/FILIP KRAINCANIC

Ko zna koje već gorštačko, planinsko dete što umire (poput malih Spartanaca) jer "nije sposobno da pobedi u nemilosrdnoj bici prirodne selekcije" i bude konkurentno, ratnički kadro da preživi svoje najranije godine. I tako ravnopravno uđe u ring večne borbe sa surovom prirodom, bespoštednim plemenskim pravilima i večnom nemaštinom.

Prošao je prvi dan. Pa noć. Pa drugi dan i noć nakon toga. I onda treći dan... - bez ijednog gutljaja mleka i vode. U potpunom mraku, iza zatvorenih vrata. Tada je u "izbu" konačno ušla dečakova majka, da trećeg dana po porođaju preuzme mali leš i sahrani ga negde u blizini, kao grešku prirode i genetski, sudbinski promašaj.

Ali, umesto toga, dočekao ju je njen sin. Živ i obradovan što ga je neko konačno uzeo u ruke i izveo iz mraka gde je, kao u grobu, provodio svoje golgotske dane, sate i minute. Ali, majka nije smela da prekrši dedinu volju i povela je svoju bebu napolje, u ledenu hladnoću. Da dovrši započeto, jednom za svagda odlučeno i nepromenljivo.

Nije ga podojila, nije ga utoplila, nije ga pokrila, ni sklonila od opasnosti. Povela ga je do obližnje rečice i ceo dan zajedno s njim, obamrlim i polumrtvim, u rukama, krenula da gazi kroz ledenu vodu do pojasa. Pa sve dublje i dublje, da se dečak zaledi, pomodri i konačno umre od hladnoće.

Ali, umesto da umre, dečak je čudesno oživeo, u susretu sa užasnom hladnoćom i ledenom vodom. Umalo majka da se smrzne i utopi, a "falična beba" je bila življa nego do tad. Videvši tu borbenost svoje bebe i svedočeći njegovu žilavost u nemilosrdnoj bici za postojanje i opstajanje, majka je odlučila da ovakvog malog, neuništivog ratnika konačno prihvati i vrati među žive i u porodicu.

Tako je počeo život Radana DŽodića. Velikom nesrećom i neočekivanom pobedom u jezivoj borbi na život i smrt..

I tri godine taj dečak nije progovarao ni reč. Ćutljiv i večno osamljen. Drugačiji od svih. Da bi najedanput progovorio, iz inata, kad ga je neki slučajni prolaznik, seljak iz tog kraja, pitao da li je on taj dečak "što ne zna da priča".

"Ja znam da pričam!", prosto je pokuljalo iz njega. I danas se seća kako se, u prvi mah, uplašio sopstvenog glasa.

Foto: Printscreen

Taj dečak će zatim, Božijim Proviđenjem i svojom (od rođenja dokazanom) upornošću, postati jedan od najboljih hirurga Evrope i sveta, redovni profesor Medicinskog fakulteta, direktor beogradskog Instituta za onkologiju i radiologiju, nosilac najvećih stranih odlikovanja, sa preko 10.000 obavljenih operacija - a sa samo četiri umrla (i to ne na operacionom stolu, već u daljem toku lečenja) pacijenta u karijeri.

Doktor Džodić je bio đak čuvenog profesora hirurgije dr Milićevića, sa "merom u prstima" i čudesnim dodirom preciznijim od rendgena. Specijalizaciju je imao u Francuskoj, i to čak pet puta (gde je proveo nekoliko godina na institutu "Gistav Rusi", sigurno najboljem onkološkom institutu u Evropi).
A znanja je sticao po celom svetu, postajući podjednako dobar lekar i čovek, i stalno se vrajući na Goliju. Tamo gde je sve počelo.

Na Goliji je napisao svoju nezamenljivu knjigu "Hirurgija raka dojke"; odatle se vraćao i vraća u svet sa "radošću življenja" potrebnom za nove izazove, borbe i iskušenja. Sa Golije odlazi, kao onda kad je bio tek svršeni učenik (po prvi put krenuvši u "veliki svet"). Uvek iznova, istom trasom i sa ojačanom energijom za ono što ga tek čeka.

Radanov moto je da "u životu čovek treba da se potroši, da se upiše i obeleži". Da nije uzalud trošio kiseonik na planeti, da, kad pogleda unazad (u godine iza sebe), ima svoju ličnu i neponovljivu svrhu postojanja.

Ovaj dečak sa Golije, mali Radan sa hematomom - u mraku i bez ikog svog - za mene je živi simbol Srbije i svega najboljeg, najplemenitijeg i najneuništivijeg u našoj sudbini.

Njega su, bez ikakve sumnje, čuvali anđeli i - preko te ostavljene bebe, a u nekom drugom trenutku sudbine dr DŽodića - kasnije tako pomogli desetinama hiljada teško obolelih žena i muškaraca da pobede svoju smrt, bol, strah i ostavljenost.

Niko u tome nije mogao bolje da im pomogne od malog Spartanca sa zaleđene Golije, koju on i danas voli kao svoj zavičaj i mesto gde se prikuplja snaga za nastavak obavljanja tolikih dužnosti i sebi neprestano postavljanih zadataka.

Moj heroj među našim savremenicima: dr Radan DŽodić iz sela Plešin, sa Golije. Golije što je svojom hladnoćom i rečnim talasima "probudila" i vaskrsla polumrtvu bebu u naručju izbezumljene i očajne majke u balkanskoj nedođiji.

P. S. A to što on još uvek nije član Srpske akademije nauka i umetnosti, to je tek tema za sebe.
I to koliko ga vole i poštuju njegovi pacijenti, ali i saradnici i kolege. To se teško rečima može opisati.

P. P. S. Ovo veče i moj tekst sam posvetio malom i velikom Radanu, bebi i hirurgu-specijalisti, osuđenom na smrt i pobedniku nad smrću (i na početku i tokom čitavog njegovog života).

I osećam ponos što sam tako, bar malo, a u ime čitavog srpskog naroda, uradio makar nešto za ovakvog čoveka, lekara i aristokratski-skromnog junaka našeg vremena. Posvetivši mu ove reči i to nešto mog vremena. Znajući kome i zašto posvećujem svoj tekst i svoje vreme.

Bog neka ga blagoslovi, sačuva i primi u svoj očinski zagrljaj kad dođe vreme za to. Radan i jeste jedan od "nesvetih, a svetih" iz našeg naroda. To je tako očigledno u njegovom slučaju."