KAKO JE NEVENA (46) IZ NIŠA ZAVRŠILA U KANDŽAMA PROSTITUCIJE Mislila je da je upoznala MUŠKARCA SVOG ŽIVOTA i zbog toga GODINAMA PROŽIVLJAVALA TORTURU!

Četrdesetšestogodišnja Nevena Mitić, poreklom iz Niša, imala je samo dvadeset godina kada se našla na pragu traumatične realnosti koja je u prvi mah delovala kao put u ostvarenje njenih snova. Iako je pomislila da je našla muškarca svog života koji će joj obezbediti lepši i lagodniji život, Nevena se u jednom trenutku našla u kandžama prinudne prostitucije, u zemlji daleko od svoje matične, a sada je do detalja opisala kroz kakve je traume prošla pre nego što je uspela da se spasi i ponovo postane slobodna žena

 

Kako je počela vaša teška životna priča i ko je bio glavni krivac za ono što Vam se dogodilo?

Ne verujem da u mojoj priči postoji krivac i verujem da se svakom čoveku u životu desi ono kroz šta treba da prođe. Jednostavno sam bila mlada, naivna, devojčica koja je želela da ima bolji život, budući da dolazim iz porodice gde je bilo puno nasilja u kući i to se dešavalo gotovo svakodnevno i jednostavno sam želela da nađem nekoga sa kime ću imati neki mirniji, lepši i bolji život. Onda sam upoznala mladića koji se predstavio kao vrlo zainteresovan za mene i za moju porodicu. Bio je divan i ja sam mislila da je to ta osoba koja će me izvući iz tih teških situacija.

Vi njega upoznajete i šta se potom događa?

Ja sam dugo dugo imala san da ću naći nekoga takvog i da ću otići sa njim daleko od te kuće u kojoj je bilo puno nasilja i ta osoba je ustvari smao spremala mene za taj put ali ne na način na koji sam ja to zamišljala i nisam imala pojma šta me čeka. Ja sam se jednostavno zaljubila i verovala sam da se moj ostvaruje.

Kako su izgledali dani poznanstva sa tom osobom i da li je nešto ukazivalo na to što može da se dogodi?

Ništa nisam mogla da primetim, nikakvih znakova nije bilo da ulazim u neku strašnu stvar, ja sam samo želela da nađem bolji život i da imam nekoga pored sebe, tako da nije bilo mesta za sumnju, samo sam bila srećna jer sam napokon našla nešto što sam tražila.

Gde odlazite sa tim čovekom?

Odlazim u Holandiju i tamo sam provela dve godine. Tamo me čeka strašno psihološko mlatretiranje zato što me je tako spremao za ono što treba da se desi. Nije više bio ta draga osoba, nego se pretvorio u zver i u neku osobu koju ja nisam poznavala. Sve je počelo kao bajka, a u stvari nije bilo ništa od toga.

Kada ste stigli tamo kako ste provodili dane i kako ste podneli tu promenu u njegovom ponašanju?

Bilo je katastrofalno, to su bili mnogo teški dani za mene, jer sam shvatila čim sam stigla tamo da me čeka nešto strašno. Nisam mogla da imam vezu ni sa roditeljima, ni sa prijateljima, zato što je prisluškivao moje razgovore i gledao trenutke kada sam ja možda mogla da pozovem telefonom nekoga od njih. Neko bi non stop stajao pored mene i slušao šta pričam. Ja sam dobila mnogo veliku pretnju, odnosno da će mi, ukoliko nekom otkrijem gde sam i šta radim, pobiti celu porodicu.

Nekada me ljudi pogrešno shvate i ne veruju da nisam mogla da pobegnem, ali ja ih pitam – pa gde sam mogla da pobegnem? Ako znaju moje roditelje, da imam brata, majku, oca, a znaju i gde žive… Kako bih onda smela da pomislim da nekome nešto kažem i da pobegnem?

Foto: Printscreen You Tube/Objektiv TV

Kada ste shvatili da ste na početku velikog problema? Na šta Vas je taj čovek primoravao?

Ja sam to shvatila čim sam stigla u Holandiju, ali ne želim da govorim o tome na šta me je primoravao, jer ova moja priča govori o tome, pa ne bih da koristim te reči kojima bih mogla da opišem šta sam radila, jer to je očigledno.

Koji trenutak Vam je bio najteži?

Najteži su mi bili trenuci kada se budim sa svešću da nisam slobodna i da moram da radim ono što mi se kaže.

Da li ste imali scene nekog brutalnog, teškog nasilja?

Psihološko nasilje je meni bio najteže i teže mi je palo nego bilo kakav vid fizičkog nasilja.

Da li ste pomišljali na bekstvo i šta vam je u tim trenucima prolazilo kroz glavu?

Nisam pomišljala samo na bekstvo nego sam želela i verovala da će doći neko na mesto na kojem sam ja morala da budem, i da će se zaljubiti u mene i da će me spasiti, jer nisam smela sama da bežim, bila sam emocionalno i psihološki slaba. Sav novac sam morala da dajem njima, nije u pitanju bio jedan čovek, nego više njih, reč je organizovanom kriminalu, tako da nisam ni smela da bežim sama, već sam verovala da će doći mojih pet minuta kada će mi neko pomoći i kada ću konačno biti spremna na to. I to se i dogodilo.

Posle dve godine provedene u Holandiji pojavila se jedna osoba koja je bila gost tamo gde sam ja radila i zaljubio se u mene i posle nekoliko meseci viđanja sa njim skupila sam hrabrosti da mu kažem sve i onda mi je on ponudio pomoć i rekao da će me izvesti odatle samo ako ja to budem želela, i ispunio je obećanje.

Sve to vreme niste imali kontakt sa porodicom? Da li ste možda ostvarili neka prijateljstva u Holandiji?

Jesam, ali nisam to bila ja, morala sam da im govorim da sam super, da sam dobro i da ne brinu za mene, da radim. To naravno ništa nije bilo tačno, a oni su mi poveravali.

Foto: Printscreen You Tube/Objektiv TV

Da li danas osećate neki vid traume ili posledice zbog onoga što vam se dogodilo?

Ja sam imala mnogo trauma, i više od dvadeset godina sam radila na tome uz pomoć raznih terapija, psihoanalize, joge, a pored toga sam i budista već 16 godina i ta filozofija me je održala u životu i dala odgovore na pitanje zbog čega se to baš meni desilo. Sve što mi se dogodilo je ostavilo ogromne ožiljke na mene, ali je došao jedan trenutak kada sam odlučila da ne budem više žrtva zbog toga, već da budem glas mnogih žena koje ne smeju o tome da pričaju i koje je sramota da pričaju o tome.

Verujem da mi se sve to desilo da bih mogla da hrabrim druge ljude, i to je glavna poruka moje priče – da sve što nam se desi u životu se desi iz nekog jasnog razloga i da ništa nije slučajno, ma kako god ponekad stvari delovale teške i strašne. Moje iskustvo doprinelo je tome da mogu da pričam drugim ljudima, a prvenstveno mladim ženama, da uvek postoji izlaz iz bilo kakve situacije, i dokle god da smo živi postoji izlaz.

Šta se događa nakon što upoznajete čoveka koji Vas je spasio? Da li ste imali neke pregovore sa njim ili se odmah otišli sa njim, ili ste ipak duže razmišljali da li je nešto tako uopšte moguće?

Nikako nisam mogla to odmah da uradim, jer nisam ja njemu ni verovala da bih mogla da mu ispričam, jer moje poverenje je bilo poljuljano nakon onoga što mi se dogodilo. Čekala sam par meseci da mu kažem svoju priču i bilo je tu pregovora naravno, ja nisam mogla samo jednostavno da uzmem svoju torbu i izađem na prednja vrata i da kažem: "Doviđenja, odoh ja!". To je bio proces koji je trajao dva, do tri meseca, i onda sam otišla sa njim, živela sam sa njim par meseci, a onda je on uvideo da sam ja emocionalno mnogo slaba i slomljena, pa nije mogao da izdrži taj pritisak i ostavio me je. Ipak, pružio mi je pomoć da dođem do Brazila, jer sam želela da budem što dalje od Evrope, gde bih se osećala slobodnom.

Tamo sam otišla bez ikakvih dokumenata i papira, sa lažnim pasošem jer nisam imala ništa, nisam ni mogla da se borim i nisam znala gde i od koga da tražim pomoć, jer sam bila potpuno izgubljena nakon tih strašnih stvari koje su mi se desile. U Brazilu sam živela 23 godine i dugujem toj zemlji sve, jer sam se tamo ponovo rodila, kao da sam se digla iz pepela, sunce, klima, okean, sve je to doprinelo tome da radim na sebi i da budem ono ko sam danas i da imam želju da od tih strašnih stvari danas pravim nešto korisno i pozitivno.

Kako je izgledalo Vaše bekstvo i kako se čovek oseća u tim trenucima neizvesnosti?

Bilo je kao na filmu. Morala sam da se krijem, uzela sam taksi do jednog mesta, pa sam onda pešačila do mesta gde bi me on čekao kolima da bismo tako sakrili tragove. U kolima sam se potpuno sakrila, sve dok nismo došli do kuće gde smo potom živeli – govori Nevena i otkriva šta se dogodilo kada su nasilnici saznali za njeno bekstvo:

– Ljudi koji su me mučili su tek kasnije saznali, ali mene više nije bilo tamo – priča nam ona i otkriva da li su pokušali da je kontaktiraju:

– Nisu mogli da me kontaktiraju, jer ja nisam imala ni telefon na koji bi mogli da me dobiju, ali znam da su me tražili i da su se predstavili kao da bi želeli da znaju šta je sa mnom jer se brinu za mene, navodno. Ja sam u tom trenutku već bila slobodna, što je i bilo najvažnije.

Foto: Printscreen You Tube/Objektiv TV

Kada ste se vratili u Srbiju?

Vratila sam se prošle godine u oktobru, kako bih prisustvovala jednom performansu. Duboko u sebi sam želela da odem iz Brazila, ali nisam imala prilike, tako da je taj performans inspirisan mnome doprineo da se vratim ovde. Imala sam plan da ostanem samo mesec dana, ali čim sam stigla, nakon otprilike nedelju dana, upoznala sam jednu divnu osobu sa kojom živim već šest meseci, tako da sam zbog ljubavi ostala.

Ja sam osoba koaj je uvek verovala u ljubav i mislim da me to u životu i održalo i posle svega što se desilo neko bi rekao da bih mogla da mrzim muškarce, ali to ipak nije slučaj sa mnom.

Šta se dogodilo sa čovekom koji Vas je spasio?

Videla sam ga pre šest godina, našao me je na Fejsbuku posle 18 godina i onda sam dogovorila susret sa njim koji je bio veoma interesantan, ali nije više ničega bilo među nama, nije postojala nada za nastavak veze, jer mi smo u tom trenutku bili dve potpuno različite osobe koje je život promenio.

Kada ste došli u Srbiju da li ste ponovo pokušali da ostvarite kontakt sa svojom porodicom i prijateljima?

– Naravno. Moja majka živi u Domu za stara lica u Nišu i sa njom se čujem svaki dan, brat je u Švedskoj, imam sestru, rođake i prijatelje. Svi oni su mi mnogo nedostajali u Brazilu – priča Nevena i otkriva nam kada je sebi bliskim ljudima priznala šta joj se dogodilo:

– Nisu znali za moju tešku priču čim sam pobegla, ali sam im posle otkrila. Želela sam da svi meni bliski i dragi ljudi znaju šta mi se dogodilo, jer nemam čega da se stidim, jer nisam ja bila tamo gde sam bila zato što sam želela, već jer sam bila primorana na sve to.

Da li na osnovu Vašeg iskustva možete da posavetujete druge žene i da im otkrijete da li postoji nešto što može da im ukaže da taj neko ko se predstavlja kao pravi, možda ipak nije takav i da je možda u pitanju prevara?

Ne treba da verujemo u sve ono što nam se kaže, već treba pažljivo da slušamo i da čekamo da nam vreme pokaže kako stoje stvari. Lepo je i moguće da se nađe neko u životu sa kim će ti biti lepše, ali bajke ne postoje. Najpre je potrebno da radim na sebi i da volimo sebe, da usavršavamo sebe i da budemo spremni kada se možda i desi da dođe neko ko će nam ponuditi lepši život.

Naravno, to podrazumeva da i mi u tom trenutku imamo vremena da razmislimo da li je to što nam je ponuđeno nešto realno ili su po sredi samo priče koje će nas odvesti u nešto strašno.

Kakav savet i poruku imate da podelite sa javnošću i na koji način čovek može da se oporavi nakon takvog jednog iskustva?

– Postoji puno načina na koji je moguće da se oporavimo nakon ovakvih iskustava, ali je na prvom mestu najvažnije da ne gledamo sebe kao žrtvu čak i ako prođemo kroz neke tako strašne stvari. Sve te stvari se dešavaju da bismo samo bili jači i bolji ljudi, tako da verujem da je to najvažnije. Ako sebe gledamo kao žrtvu onda tu nema izlaza i nema šanse za oporavkom. To je prvi korak – verujte da se nešto desilo sa vrlo jasnim razlogom. Potrebno je da čovek radi na sebi, da ide na terapije, a tu je i vera vrlo važan faktor. Danas vidim sebe kao mnogo jaču osobu nego što sam bila u trenutku kada sam imala tih dvadeset godina – zaključila je Nevena.

Njena priča treba da nam služi kao lampica opreza koja će se upaliti svaki put kada se nađemo u situaciji koja nam je u nekom smislu sumnjiva. Nevenin primer treba da bude i podsticaj svim ljudima koji se suočavaju sa teškim životnim iskustvima, da je izlaz iz komplikovane situacije uvek moguć i da je na prvom mestu potrebno promeniti tačku gledišta na probleme koje nas muče, ali i izgraditi dovoljan stepen samosvesti.

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.