SVAKA ČAST! MEDICINSKA SESTRA ALEKSANDRA ILIĆ (28) DOŠLA DA POMOGNE SVOJOJ ZEMLJI! Vratila se iz Španije da leči koronu u Srbiji

Slušajući vesti iz naše zemlje, shvatila sam kako se ova zaraza brzo širi. U meni se probudila potreba da se vratim i lečim ljude u našim bolnicama, kaže Aleksandra

Aleksandra Ilić (28), koja je u Španiji radila kao medicinska sestra, vratila se u Srbiju da leči zaražene koronom. Želela je, kako kaže, da bude uz svoj narod i da pomogne kolegama u teškoj borbi.

Došla je u junu prošle godine, u najgorem talasu epidemije, kada su kovid-bolnice bile prepune zaraženih pacijenata, a medicinski radnici na izmaku snage.

Foto: Privatna arhiva

Kolika je njena želja da ostane ovde, govori i to da su je u decembru iz Madrida zvali da se vrati i radi u jednoj od najvećih bolnica, ali ona ih je odbila jer, kako kaže, ne želi da radi van Srbije, već da dobije posao za stalno u Kliničkom centru u Beogradu.

Sa plaže u kovid

U razgovoru za Informer priča kako je u trenutku ostavila svoj život u Španiji i da joj nije bilo lako kada je obukla skafander i stavila vizir. Prvo je radila u crvenoj zoni na Klinici za pulmologiju u Beogradu, a odatle je prešla u kovid-bolnicu u Batajnici, gde se mesecima sa kolegama bori za dah svakog pacijenta!

- U Alikanteu, gde sam živela, nije bila dramatična situacija sa koronom, ali je veliki deo Španije pretrpeo strašne posledice zaražavanja. Nadala sam se da to neće da se desi i u Srbiji. Ali stalnim kontaktom sa roditeljima i prijateljima, slušajući vesti iz naše zemlje, shvatila sam kako se ova zaraza brzo širi. U meni se u trenutku probudila potreba da se vratim i lečim ljude u našim bolnicama! Odmah sam spakovala kofer i krenula put domovine nakon tri godine provedene u Španiji. Boravak na plaži, na koju sam išla nakon posla, bez razmišljanja sam zamenila radom u kovid sistemu. Po dolasku sam konkurisala i za posao u Kliničkom centru Srbije i primljena sam na ugovor. Bila sam uzbuđena, uplašena, u panici, ali i ponosna. Sva osećanja su mi bila izmešana. Međutim, nijednog trenutka se nisam pokajala. Obukla sam skafander i ušla u crvenu zonu - priča Aleksandra iz Petrovca na Mlavi i nastavlja:

- Moram priznati da je prvi susret sa kovid pacijentima bio strašan. Kao "šamar" realnosti koliko je korona opasna. Iako sam oduvek radila na intenzivnoj nezi i učila posao u Urgentnom centru, ali i od profesorke Danice Grujičić i bila sigurna u svoje znanje, nije mi bilo lako. Taj rad u crvenoj zoni ne može se ni sa čim uporediti. Odeljenja puna, sve teški pacijenti, puno mladih ljudi. Aparati na sve strane. Monitori pište, a klinička slika se pogoršava za samo par sati. Nikada nisam videla tako nešto!

Između života i smrti

Ipak, najteže joj pada, priznaje Aleksandra, kada pacijenti izgube bitku sa koronom.

- Svi u crvenoj zoni daju sve od sebe i do poslednjeg trena se borimo za obolele. Stalno smo između života i smrti. Ja ni na pauzu ne idem, jer se bojim da nekom pacijentu naglo ne pozli. Nažalost, ni to nekada nije dovoljno. Koronavirus toliko napadne ceo organizam da organ po organ prestaje sa radom. Jednostavno, nemate šta više da učinite. A onda dolazi onaj trenutak što ledi krv u žilama - kada sve te preminule ljude pakujete u crne džakove, popisujete im stvari, a njima zvoni telefon. Zovu ih porodica i prijatelji da pitaju kako su. Sa tim ni dan-danas ne mogu da se nosim i baš emotivno to doživljavam - iskrena je naša sagovornica i upravo zbog toga apeluje na sve ljude da poštuju mere i vakcinišu se!