KADA JE SILOVAO PRVI BILA JE SVESNA, DOZIVALA ME JE "MAMA, MAMA"... Potresna ispovest Srpkinje kojoj su mudžahedini ubili ćerku od devet godina!

Mirjana Dragićević je jedna od prvih žrtava muslimanskih vojnika iz arapskih zemalja koji su činili zla nad srpskim stanovništvom tokom rata u Bosni

Davne 1992. godine, 28. decembra, muslimanska ratna jedinica Armije BiH upala je rano ujutru u selo Donja Bioča. Jedna od prvih žrtava mudžahedina je devetogodišnja Mirjana Dragičević, koju su prethodno na oči majke Rade besomučno silovali.

- Ja sam se ovde rodila, živela, udala se odavde, vratila se '84. godine kod roditelja sa dvoje maloletne dece i ovde sam živela do rata. Fino sam živela sa roditeljima, tu sam radila, imala sam kuću, fino je bilo... - započela je svojevremeno svoju mučnu ispovest Rada Dragičević, majka svirepo mučene, pa ubijene devojčice.

Toga davnog 27. decembra 1992. legli su da spavaju. Rano izjutra, oko 6 sati, zacčuli su se pucnji.

- Majka me je probudila i rekla mi je da ustanem da vidim šta je. Bila je i tetka sa nama. Ustala sam, pogledala kroz prozor, pucalo se, ja sam mislila da su to naši. Medutim, nisu. Muslimani su provalili liniju i ušli u selo. Pokušali su da pobegnu. Majka i tetka su pokušale da izađu, a Rada je ostala da obuče decu. Krenula je sa ćerkom ka izlazu, a sin je ostao u susednoj sobi.

Međutim, nisu uspele. Čuli su se pucnji, muslimani su već bili tu, trojica su stajala na vratima.

- Moja mama i tetka su zajaukale. Onda su ušla njih trojica, mene gurnuli, ćerku mi uzeli za ruku i odveli u drugu prostoriju, u kuhinju. Odgurali nas. Mama je vriskala i vikala: "Rado, čuvaj decu!" Ja nisam mogla ništa. Dvojica tamnoputih, mudžahedina, imali su povez oko čela, jedan je belac bio sa njima. Sin je bio u drugoj sobi, i podvukao se pod krevet.

Čuli su se pucnji, granate su padale. Čula se galama, automobili, to su mudžahedini dolazili. Ne zna šta su govorili, na nekom nerazumljivom, za nju, jeziku urlali su i vikali.

- Moja ćerka je bila u crvenoj trenerci, ja sam je obukla. Nju kada su uhvatili i odvojili od mene, ona je vrištala, plakala... Kada su počeli da je skidaju isto je jaukala, vrištala je, plakala... Ja joj nisam mogla pomoći... Zvala me: "Mama, mama", ali ja joj nisam mogla pomoći, oni su me držali - priča Rada, a u glasu joj odzvanja prevelika bol.

Sa suzama u očima priseća se tog kobnog dana sa kojim će živeti do kraja svog života. Mada, ona više i ne živi, ona se samo seća...

- Taj prvi kada je silovao, bila je svesna, ali kasnije se nije čula, verovatno se izgubila kad su ova dvojica... Kasnije se ništa nije cčulo, niti je plakala, niti me zvala, ništa... Samo je onako ležala na podu. Kada se to završilo onda su pucali u nju, pa u mene - priča nesrećna žena zagledana u taj davni 28. decembar koji joj se iznova odvija pred očima. Spušta glavu i ovlaš briše suze.

Foto: prinscreen yt

Tada joj je ranjena majka koja je preživela, ali tetki spasa nije bilo, ubili su je. Teško ranjena u stomak i noge bila je i Rada koja je jedva izbegla smrt. Istog dana, u kontranapadu vojska Republike Srpske je muslimane potukla nazad, a Radi su pružili prvu pomoć, prvo u Ilijašu, pa u ratnoj bolnici u Blažaju, zatim u Koranu, a onda je prebacčena helikopterom za Beograd gde se lečila skoro pola godine.

Njene rane su zacelile, ali bol za Mirjanom, njenom devojčicom niko nije mogao da odagna. Vratila se u roditeljsku kuću, ali to više nije bio dom, to je bilo leglo zla, tuge, očaja... Tu je svakog dana proživljavala 28. decembar. Zato joj je bilo lako da nakon Dejtona da napusti to mesto.

- Tada sam lično zaključala kucu. Nisam dolazila ovde, možda ranije jednom i sada. Nikada se više neću vratiti ovde. Teško mi je kada vidim to mesto. Tu se ne bih nikad vratila da živim, tu gde su mi to uradili detetu.

Radina duša ne nalazi smiraj. Odlazi na omaleni grob, na krst ostavlja čokoladu i bombone, upali sveći, zagrli hladan mermerni krst i traži spas.

- Kada dođem na ćerkin grob, ja se rasteretim, bude mi lakše u plućima, isplačem se i osećam da sam sa njom. Kad dođem na grob ja joj pričam... Teško je... Teško je kad dolazim jer opet je ostavim samu tu. I kad dodem, šta vidim? Evo šta vidim: Ništa - pokazujući na krst.

Majka Rada je tek nakon 13 godina od tragedije smogla snage da svoju ispovest ispriča novinarima.