OVA PODMUKLA BOLEST NEMA SIMPTOME, A UBIJA! Samo mi je otekao stomak, a onda me je supruga naterala... PREDRAGOVU ISPOVEST MORATE PROČITATI!

Najveći problem sa leukemijom je što ona nema simptome koje čovek može da prepozna. Bio sam izmoren i iscrpljen, a pošto sam puno radio bilo mi je normalno da se tako osećam, priča za portal Informer.rs Predrag Slijepčević

Slijepčeviću je dijagnoza leukemije prvi put postavljena 2008. godine (tada je imao 44 godine). Iako produženo standardno lečenje traje 5-6 meseci, kod njega se produžilo na devet meseci.

- I taman kada je trebalo da prva godina ostane bez znakova bolesti, u 51. nedelji vratila mi se bolest - priseća se Predrag Slijepčević, predsednik Udruženja za borbu protiv akutne leukemije (Leuka).  

On kaže da je najveći problem sa leukemijom što nema simptome, koje čovek može da prepozna. Zatim navodi da je bio izmoren i iscrpljen, uz noćna znojenja, ali pošto je puno radio bilo mu je normalno da se tako oseća. 

Priznaje i da zbog svoje firme nije imao puno vremena da vodi račun o zdravlju.  

 

Foto: fejsbuk

 

Leukemija - podmukla bolest

Ipak, Slijepčević naglašava za portal Informer.rs da samo na osnovu krvi može da se posumnja na leukemiju.

U pitanju je podmukla bolest, kaže naš sagovornik. I ''vraćajući film'' unazad navodi da je zadnjih nekoliko dana otekao u predelu stomaka, jer su mu jetra i slezina bile uvećane, a bio je i jako žut. Potom ga je supruga naterala da ode da izvadi krv, jer je videla da mu nije dobro.

- Problem je u tome što ljudi ne vade redovno krv, a prvi pokazatelj se upravo tako može otkriti. Na taj način se vidi da li su leukociti i trombociti u normalnim referentnim vrednostima. Ukoliko nisu, nakon toga radi se dijagnostika koja podrazumeva vađenje uzorka iz koštane srži, na osnovu čega može da se utvrdi da li je u pitanju leukemija i posebno koji njen tip - objašnjava Slijepčević za portal Informer.rs 

 

Dijagnoza kao smrtna kazna

Bilo kako bilo, Slijepčević je kod lekara otišao u četvrtom stadijumu i kako kaže nekim čudom je ostao živ.

-Valjda sam imao i malo sreće - dodaje.

I sasvim iskreno priznaje da kada su mu lekari saopštili dijagnozu, to je doživeo kao smrtnu presudu, samo što nije znao kada će biti datum izvršenja.

Pitao je doktorku koliko ima vremena pre nego što umre. Ona ga je začuđeno pogledala i pitala zašto bih morao da umrem.

- Video sam da moja doktorka stvarno misli da mogu da preživim. Pitao sam je šta treba da radim. Doktorka mi je rekla da moram da budem pozitivan, da slušam lekare i da se ne predajem - priseća se Slijepčević.

On navodi da je najvažnija doktorkina rečenica bila ''50 odsto je naše, a 50 odsto je Vaše''. Momentalno je shvatio da ona u to duboko veruje. I bio je rešen da to i uradi, iako priznaje da tada nije znao na koji način. Ipak, rekao je doktorki da smatra da je on njegovih 50 odsto uradio.

Počinje borba za život

- Pokušavao sam sebe da ohrabrim, da sebi ulijem samopouzdanje i da verujem da mogu da preživim. Recimo, koristio sam tehnike disanja (dijafragmom) i sebi sam stalno ponavljao rečenicu da je ''strah ubica uma'' - kaže Slijepčević za portal Informer.rs 

Jednostavno je shvatio da mora da pomogne lekarima da mu pomognu. Pošto je  puno vremena proveo u bolnici, Slijepečvić je primetio da su pacijenti uobičavali da kažu da će doktori da ih izleče.

- Ali, ako  se ne veruje male su šanse. Da nisam verovao da ću da preživim, danas ne bih bio živ - kategorčki će naš sagovornik.

Na pitanje da li zna zašto je dobio leukemiju, Slijepčević odgovara da se u medicini napominje da je to psihosomatska i autoimuna bolest.

- Leukociti i jesu ''ćelije ubice''. Kada sam ušao u bolnicu imao sam deset puta veće vrednosti leukocita, a posle čak i 15-16 puta, tako da su me moji leukociti bukvalno iznutra izjedali - kaže Slijepčević.

Uzroci bolesti 

Naš sagovornik veruje da da nas od rane mladosti zaboli u duši ponašanje nekog iz bliže porodice. Posle to pokušamo da racionalizujemo. Vremenom tu bol zaboravimo, ali nam ostaje u podsvesti i stalno podiže nivo stresa, koji pravi problem sa metabolizmom.

Razmišljajući tako, Slijepčević je shvatio da ako nije dobar sebi, onda nije ni onima koji su mu važni. Zato je odlučio da nije važno šta je bilo u njegovoj prošlosti, već šta će biti sa njegovom budućnošću.

- Te neke stvari iz detinjstva koje su me bolele, ostale su negde u glavi. I mogao sam da odaberem da ili i dalje živim u prošlosti ili da je ''bacim u reku'', to jest da razumem moje roditelje i da im oprostim - priča naš sagovornik. 

Sledeća misao je bila da je važno kakav će biti roditelj, jer ima dva sina koji su se jako borili za njega. Budući da su mu oni najvažniji borio se za njih, suprugu, za sve one koji su mu najbliži i za prijatelje, upravo tako što se borio za sebe.

- Pošto sam se izborio za sebe, sad sve zovem da se družimo, a ponekad i ja njima pomognem -kaže pobednički Slijepčević za portal Informer.rs

Bonus video: