BORBA ZA DEČIJI ŽIVOT JE NAJTEŽA! Ispovest medicinskih sestara iz Tiršove klinike!

Raditi sa decom je lepo, ali kada su ona zdrava! Mnogo je teško kada gledate kako se od malih nogu, zbog teških bolesti, bore za život! Najteže mi je, i dan-danas, pada trenutak kada roditelji moraju da biraju i da potpisuju odluku o životu svog deteta, ali i kada zajedno sa njima, kao donori, ulaze u operacionu salu

Ovako za Informer priča Maja Jokić (55) jedna od najstarijihh medicinskih sestara u Univerzitetskoj dečijoj klinici u Tiršovoj koja već 34 godina radi na odeljenju dijalize i transplantacije bubrega!

Foto: Informer

Borba za život

Iza sebe ima više od 120 transplantacija bubrega kod dece i priznaje da ni posle toliko godina staža ne može da bude "imuna" na dečije suze i njihovu bol!

- Kod nas dolaze deca kojoj vi pomažete da žive život i da nauče da žive sa bolešću koju imaju od malih nogu. Deca hronični bolesnici kojima je potrebna dijaliza ili transplantacija. Nažalost, mi njih ne možemo potpuno da izlečimo. Ali zato smo tu da im olakšamo i da bude najbezbolnije. Mi se za decu vezujemo, postajemo porodica, jer oni dolaze godinama kod nas. Gradimo odnos i viđamo ih više nego neku rodbinu. Nekada se i naljutimo i grdimo ih... Ali, se isto tako zajedno bodrimo, šalimo, grlimo...  Iza sebe imam 120 transplantacija bubrega kod dece. I samo mi, koji radimo na ovom odeljenju, znamo koliko je teška, tužna, bolna i stresna takva operacija i sama priprema - ističe Maja za Informer i nastavlja:

Foto: Informer

- Ti momenti, na sam dan transplantacije, dotakle bi i najhladnijeg čoveka. Odluke roditelja o životu njihove dece, pripreme, doniranje organa koje daju uglavnom mame, tate i bake... Moram priznati da mame prednjače. Ne zato što su one hrabrije, već zato što tate ostaju da budu stubovi porodice, da rade, brinu o njima. Mama je ta koja će da bude sa detetom u bolnici. A, onda kada se završi procedura dolazi na red ulazak u operacionu salu. Uf, i sada se naježim od tih prizora i napune mi se oči suzama. Ne postoji reč koja može da opiše emociju tog dana. U salu ulaze u isto vreme. I majka i dete. Ćutke se gledaju i svako brine za onog drugog. Kada se bude iz anestezije mama pita za dete, a dete traži majku, pita gde je, uplašeno je, plačljivo...

Zatim se, ova heriona, prisetila nekih priča sa odeljenja transplantacije koje, kaže ona, u srce pogađaju.

- Sećam se jednog dečaka koji nije hteo ni lekove ni vodu ni hranu, sve je odbijao, dok ne vidi svog tatu, koji mu je, inače, dao bubreg. Na kraju sam morala da odem po tatu koji se oporavljao i imao veliku ranu, pomogla mu kako bi došao do sobe, da mu se javi. Sin se oduševio i od tog trenutka je sve hteo. Samo kad je video svog tatu! Isto pamtim i dečaka koji je imao saobraćajnu nesreću. Morao je na transplantaciju. Majka je bez pogovora rekla da će biti donor. Kada je ušla u proceduru otkrili su joj kancer dojke. Ni to je nije sprečilo da nastavi proces. Išla je na hemioterapije, zračenja, dve operacije, ali je govorila da neće odustati i da će svom detetu dati bubreg. U međuvremenu je dete dobilo poziv za transplantaciju od dobrovoljnog donora dok se majka lečila i tako mu je život spašen. Kao Bog da ih je pogledao. 

Foto: Informer

Najteže je kada gubimo

Na pitanje šta joj najteže pada i posle skoro 40 godina radnog staža, hrabra Maja priznaje:

- Kada dođe do onog najgoreg, kada nas roditelji gledaju i u našem pogledu traže utehu i slamku spasa, a vi ne možete da ih pogledate. Nemate snage da im bilo šta kažete. Teško je kada dete dođe ni ne zna gde je, kada se uplaši aparata, igle, kada traži roditelje. Kada se od rođenja bore za život i vi zajedno sa njima. Ni posle toliko godina emocije ne možete da ugasite, ne možete da ostanete imuni. 

Bonus video: