Gledali ga u čudu dok stiska "ono na šta bi ćale bio ponosan" Slavimir je svima nama faca, genije... A "vuče" tužnu i tešku priču još iz 1987!

Slavimir Stojanović beogradski je grafički dizajner, kreativni direktor, ilustrator i vizuelni umetnik, kao i dobitnik preko 300 međunarodnih priznanja i nagrada u domenu dizajna i advertajzinga, ali i nagrade UEPS-a za životno delo. Slavimir zaslužuje divljenje, njegovi uspesi i karijera zaslužuju i zavređuju divljenje! Ipak, ko bi rekao da je ovaj talentovani, vredni gospodin završio fakultet tek danas? Niko! Ali tu se krije još jedna zanimljiva priču u nizu svih Slavimirovih zanimljivih priča. U zanimljivostima ima i jako tužnih delova, teške pozadine, pa gledajte sad ovo!

- Danas sam završio fakultet. Akademiju primenjenih umetnosti u Beogradu upisao sam 1987. godine. Ceo jedan život, tačno  30 godina kasnije, polaganjem poslednjeg ispita iz Psihologije, na kome sam dobio 10, uspeo sam napokon da ga završim. U istoriju ulazim kao, najverovatnije, jedini koji je prvo dobio Nagradu za životno delo, a tek zatim diplomirao iz te iste oblasti - priznao je Slavimir, a onda dočarao ceo tok sa svim rečima koje je našao, a do kojih nije lako došao:

Foto: Privatna arhiva

 

- Međutim, ova životna priča nije nimalo jednostavna da bi se opisala u par reči. Naime, moji roditelji, Ljiljana i Momčilo, dobili su me veoma mladi, sa tek dvadesetak godina. Mama je prethodno upisala ekonomiju, tata geologiju. Oboje su fakulete napustili kada sam se ja rodio. Ćale je počeo da radi na benziskoj pumpi, a keva kao sekretarica u opštinskoj konferenciji omladine. Ćale je pokušao iz dva puta da završi građevinski fakultet koji je vanredno upisao u Subotici, ali mu to nije pošlo za rukom. Moj ćale je poseban slučaj. Kada je imao 14 godina, njegov otac, Slavimir, po kome sam ja dobio ime, teško se razboleo i mesecima polako umirao prikovan za postelju. U tom periodu moj ćale je završavao osmi razred i sanjao o upisu u Srednju arhitektonsku školu. Otišao je na prijemni. Kada se vratio kući, umirućem ocu mogao je samo da kaže da nije primljen, da je prvi ispod crte. Ta  trauma ga nije napustila do današnjeg dana kada ima 70 godina - otvorio je Slavimir dušu, srce i pokrenuo svaku moguću emociju u svakoj mogućoj osobi koja priču čita.

Foto: Privatna arhiva

Otac svom ocu nije smeo da kaže za "ispod crte", bolna stvar! Već pomenuta trauma. Ali oca je to navelo da se u sličnom trenutku ne odvaja od sina i sve što je Stojanovićima trebalo jeste da čuju kako je, tada, najmlađi Stojanović primljen.

- Međutim, kada sam se ja upisivao na Akademiju, ćale je insistirao da ide sa mnom i bude tu, ispred, sve vreme. Kada je došao dan da se objave rezultati, nije mi dao da priđem ni blizu oglasne table. Sve čega se sećam su njegove ruke i glava koje se iz gomile skačući približavaju uz gromoglasno: "Stojanoviću, primljen si!!!" Ja težine tih njegovih reči i značaja te situacije za njega nisam bio nimalo svestan, jer mi je priču o njegovoj Srednjoj arhitektonskoj ispričao tek pretprošle godine na godišnjicu mamine smrti. Ona nikada nije završila fakultet, moj ćale takođe, a ni moj mlađi brat Neša - priča Slavimir.

Studije su tekle... Sve dok nisu na snagu stupile sankcije. Tada ništa nije bilo do Slavimira i jegove snage, želje, talenta, volje za studiranjem, sve se u šta je ulagao tokom fakulteta... Pa, srušilo se, i sam je tim rečima Slavimir nastavio priču.

- Studirao sam uredno i predano četiri godine, a kada je trebalo kompletirati tu četvrtu godinu, počele su eskalacije sukoba u Bosni, a ja sam zahvaljujući činjenici da imam ujaka u Geteborgu, otišao tamo i upisao se bez problema na čuvenu HDK - Visoku školu za dizajn kod profesora HC Eriksona. Međutim, posle par meseci studiranja, uvedene su sankcije protiv Jugoslavije, a meni su, na žalost onemogućene dalje studije. Razočaranje u tom trenutku ne moram ni da vam objašnjavam. Ceo sistem po kome sam se godinama veoma uspešno penjao, srušio se kao da je od čačkalica. Moje rešenje je bilo da budem što uspešniji u poslu, koji sam, zahvaljujući upornosti i ogromnom trudu uspeo da dobijem u agenciji Saatchi & Saatchi u Beogradu.

Studije su i dalje bile fokus, ali vreme je prolazilo, desio se i prvi posao, a šta tada? Slavimir je otkrio šta.

- Stotine nagrada koje sam od tada dobio bile su moja podsvesna kamuflaža nezavršenih formalnih studija. 2003. godine, dok sam živeo u Sloveniji, upisao sam se na Univerzitet umetnosti u Ljubljani, u pokušaju da završim studije. Dobio sam indeks, ali nisam otišao ni na jedno predavanje. Tada sam tek osnovao svoju firmu i posao me kompletno obuzeo. Po povratku sam se upisao ponovo na Akademiju u Beogradu, 2008., tada je moja Olja bila trudna sa Nađom. Mislio sam da, kad je već buduća mama završila fakultet, nije baš ok da budući tata nije. Međutim, moja mama Ljiljana se razbolela i umrla dve nedelje pre nego što nam se Nađa rodila. Nije bilo šanse da se sastavim i dovršim fakultet - priča on i dodaje:

Foto: Privatna arhiva

 

- Upisao sam ga ponovo 2012. kada sam mislio da sam dovoljno jak da mogu. Nisam bio. Ali, kada je moja ćerka završila prvi razred i kada sam video njenu knjižicu u kojoj ju je učiteljica izrazito pohvalila, nisam mogao više da budem ćale od te i takve Nađe ako ne dovršim svoj san o Akademiji, jer tata, ili bilo ko, ne treba da odustaje od svojih snova!

"Gledali su me u čudu"

Da, i dalje je neverovatno da lik poput Slavimira nije sve do danas imao završen fakultet i sve upisane desetke u indeksu. Nije ni čudo što su ga svi gledali u čudu! Ali tu je i kraj priče o kraju studija bez kraja.

- Upisao sam se ponovo, smogao snage da dam svih preostalih deset ispita, koje sam položio sa skoro svim desetkama. Ozbiljno sam se potrudio, nije bilo nimalo šale u svemu tome... Učio sam, pisao seminarske, preslišavao se u svom studiju naglas, sam... Studenti sa kojima sam zajedno polagao ispite. Gledali su me u čudu, ne verujuči da onaj isti dizajner sa televizije nervozno steže indeks isto kao i oni. Ovo iskustvo mi je definitivno promenilo viđenje samog sebe, produbilo postojeća i otvorilo potpuno nova područija svesti i sposobnosti - kaže on.

Slavimir Stojanović je danas grafički dizajner, kreativni direktor, ilustrator i vizuelni umetnik, dobitnik preko 300 međunarodnih priznanja i nagrada u domenu dizajna i advertajzinga, kao i nagrade UEPS-a za životno delo, ponosni otac Nađe Stojanović, glavne inspiracije za lik Singi Lumbe. A koja je njegova poruka? Evo ova!

- Ljudi, pobedio sam samog sebe, zbog sebe. Ćale, završili smo fakultet!