Bio je veliki poštovalac Draže, pa ga lovio! Zbog jedne stvari je krenuo u osvetu, a onda je stradao pod čudnim okolnostima

Godine 1964. godine poginuo je Slobodan Penezić Krcun, osnivač zloglasne OZNA - Odeljenja za zaštitu naroda u Srbiji, boem, vojnik, komunista i pomalo nacionalista, kako ga je okarakterisao BBC.

Nesreća na Ibarskoj magistrali i danas je ispunjena kontroverzama. U blizini sela Šopić kod Lazarevca "oldsmobil" registarskih oznaka BG 20-55, u kome se nalazilo pet osoba, sleteo je sa druma i u udario u drvo...

Dva dana kasnije, 8. novembra 1964. godine, Krcun je sahranjen u Aleji narodnih heroja u Beogradu. Stradao je i Svetolik Lazarević, a vozač Milorad Lomić preminuo je od posledica povreda nekoliko dana kasnije. Tada su teško povrđeni Olga Đivkovic i Ljubo Mijatović. To je zvanična verzija.

Iz šapata prešlo je u domunđavanje, pa u glasno govorenje u nekim potonjim godinama da to nije bila saobraćajka već da je ubijen. I to po nalogu Josipa Broza Tita.

I danas se prepričava tada crnohumorni vic, za koji su neki skloni da tvrde i da je istina, kako je navodno maršal kad su mu rekli za Krcunovu pogibiju izgovorio: "Au, majku mu božju, zar je već pola jedan!"

Foto: Stevan Kragujević

 

Istoričar Venceslav Glišić opisujući poslednji susret Tita i Krcuna na Brionima 1963. godine zapisao je da je Penezić Brozu rekao da je nekorektan prema Srbima i da su mu uvek srpski ratni komandanti sumnjivi, te da se udaljava od naroda. Tita je to navodno mnogo naljutilo, a da mu je Penezić još dobacio: "Jedino ne znam kad ce doći red na nas dvojicu", misleći na Aleksandra Leku Rankovića i sebe.

On je stradao 6. novembra 1964. godine, a Leka je opstao na funkcijama sve do Brionskog plenuma 1966. godine nakon čega je uklonjen sa političke scene.

Željko Marković, kao direktor Istorijskog arhiva u Užicu u razgovoru za BBC ranije je Krcuna, koji je bio partizanski komesar, osnivač srpske bezbednosne službe, ministar policije, potpredsednik, a potom i predsednik srpske Vlade, okarakterisao ka prekog i osionog, kao čoveka koji je bio "hleb i otrov revolucije", čovek koji je kao ministar unutrašnjih poslova umeo da zanoći u zatvoru među zatvorenicima, koji je bio predan Josipu Brozu i onome što je on u njegovim očima predstavljao do kraja.

 U arhivskoj građi koju čuva užički Arhiv otkriva se kao nežan, brižan supružnik. U javnosti vatren, u privatnom životu blag i posvecen - objasnio je Marković.

Kada je počeo Drugi svetski rat, Penezić je imao 22, a Tito 48 godina.

Jedno od najznačajnijih hapšenja u novoj Jugoslaviji bilo je hvatanje Draže Mihailovića. Po sopstvenom priznanju Krcun je Mihailovića - poštovao!

Poštovao ga je kao vojnika i kao rodoljuba, jedino što mu je zamerao je da je bio protiv Tita, a za kralja. I to mu nije mogao ni zaboraviti, niti oprostiti. Ta nemogućnost zaborava i oprosta izrodila je osvetnički nagon - naveo je Marković.