On je bio prva žrtva NATO agresije! Ispovest majke stradalog junaka: Sina su mi doneli u blindiranom sanduku, nisam ga videla jer je sav izgoreo

Na današnji dan 1999. počela je NATO agresija na SRJ. Bombardovanje je zvanično počelo u 19 časova i 55 minuta, a prvo je gađano područje Kosova i Metohije, Prokuplja, Kuršumlije i Crne Gore...

Prve rakete pale su na kasarnu u Prokuplju u 19.53 kada je stradao vojnik VJ Boban Nedeljković, a za par minuta od tomahavki u Prokuplju i Kuršumliji život je izgubilo još 12 vojnika.

Takođe, jedna od prvih žrtava NATO agresije bio je i vojnik Saša Stajić, rođeni Beograđanin na redovnom služenju vojnog roka.

Sin jedinac Dušana i Milene Stajić poginuo je u prvih nekoliko sati agresije prilikom bombardovanja kasarne "Milovan Šaranović" u Danilovgradu u Crnoj Gori.

Ovi nesrećni ljudi, doživeli su prvo da 2016. crnogorsko Ministarstvo prosvete preti kaznama maturantima gimnazije "Petar II Petrović Njegoš" iz Danilovgrada, koji su na godišnjicu NATO bombardovanja u školskom dvorištu organizovali performans u čast njihovog Saše. Vlada Crne Gore odbila je zahtev Srbije i prošle godine da delegacija od tri oficira Vojske Srbije polože venac u kasarni u Danilovgradu, povodom godišnjice NATO agresije na nekadašnju SRJ.

- Naš sin stradao je u tom mestu braneći Srbiju i Crnu Goru. Bol je bol, to nikad ne prestaje, ali ovakav odnos Crne Gore govori da je žrtva našeg deteta bila uzaludna, da niko ne mari za njegovu smrt - ovo su pre nekoliko godina kazali Milena (71) i Dušan Stajić (71) iz Beograda, roditelji vojnika Saše Stajića (21):

- Saša je poginuo 24. marta 1999. prilikom bombardovanja kasarne u Danilovgradu, gde je služio redovnu vojsku. Poslednji put smo ga videli kad je došao na odsustvo, 8. marta. Deset dana nakon što se vratio u Danilovgrad, avioni NATO bombardovali su kasarnu u kojoj se nalazio - kroz suze nam je tada ispričala majka Milena.

Foto: printskrin/društvene mreže

Ona je kazala da je za bombardovanje saznala preko TV.

- Uzaludno smo pokušavali da kontaktiramo s njim, veze su bile u prekidu. Plašili se jesmo, bili smo prestravljeni, ali nismo verovali da je poginuo... Sledećeg jutra dobila sam vezu, javio se neki vojnik i rekao da sačekam da me prebaci kod starešine. Tako sam saznala... Saša je bio na straži. Povređeni su još neki vojnici, ali je samo on stradao - kaže Milena.

- Sina su mi poslali narednog dana u blindiranom sanduku. Nisam ga videla... Šta i da vidim?! On je goreo, gasili su ga vodom - jeca Milena, koja već više dve decenije ne skida crninu, i, kako kaže, neće dok je živa.

Sašin otac Dušan, koji svake godine položi venac na mesto gde je njegov sin stradao, ističe da ga najviše boli to što je sve zaboravljeno.

Kada su reporeti Kurira pre nekoliko godina razgovarali sa Stajićima, oni su živeli maltene u bedi, u socijalnom stanu od nepunih 30 kvadrata, koji su dobili na korišćenje nakon sinovljeve smrti. Od države primaju invalidninu i žive od Dušanove penzije. Oni kažu da su Dušanovi prijatelji sa Udruženjem boraca još 2015. godine podneli Komisiji za imenovanje ulica u Beogradu inicijativu da neka od beogradskih ulica dobije ime Saše Stajića.

Postoji inicijativa da se u beogradskoj opštini Čukarica ulica u kojoj je Saša odrastao nazove po njemu. Roditelji kažu da bi im to mnogo značilo. Za sada ima ulicu u Borči.