Bombardovali su nam decu, trudnice, roditelje! Potresne ispovesti ljudi čije je najbliže ubio NATO teraju suze na oči

NATO agresori nisu birali ni vreme, ni mesto gde će udariti a o njihovim strašnim zločinima svedoče najbliži onih koji su stradali u bombardovanju

Bombardovanje koje je NATO izvršio na SR Jugoslaviju zavilo je u crno hiljade porodica u Srbiji, a bol koji su tada zločinci naneli ne prestaje ni danas. Svaka žrtva pala u ovom kukavičkom napadu ljuta je rana na dušama njihovih najbližih. Neki od njih prethodnih godina smogli su snage da pričaju o svom bolu, svojoj muci. 

NATO agresori ubijali su besomučno naš narod i napadali ne samo gradove, nego čak i sela poput Starog Grackog u opštini Lipljan. Najmlađa žrtva ovog zločina bila je četvorogodišnja Dragana Dimić. Ovo selo bez ikakvog vojnog cilja napadnuto je u noći između 10. i 11. maja 1999 oko 1.00 čas ujutru. Avioni su nadleteli selo i začule su se jake eksplozije.

Najmlađa žrtva

Najmlađa žrtva zločinačkog bombardovanja je dvogodišnji Marko Simić, koji je stradao u napadu na Novi Pazar 31. maja 1999. godine. U napadu je ubije i njegov otac Vladan (30) i još devetoro civila. 

NATO bombe bačene su usred dana a rođaci dečaka ispričali su da su otac i sin bili u prodavnici kada je počeo napad, a mališa je poginuo u njegovom zagrljaju dok je Vladan pokušavao da ga spasi.

Foto: Informer/privatna arhiva

 

Našli su ih zagrljene ispod ruševina, samo 13 dana nakon što je dečak proslavio drugi rođendan

Markova majka Olivera je bila u devetom mesecu trudnoće, a kasnije je ispričala kako se sve odigralo.

- Bila sam u porodičnoj kući, a njih dvojica su otišli do naše radnje da nešto uzmu. Suprug je bio mobilisan, preko noći je bio u kasarni, a ujutru bi dolazio na nekoliko sati da bude s nama. Kada sam oko pola dva čula bombe, pokušala sam da dobijem supruga na mobilni, ali mi nije odgovarao. Vođena nekim instinktom, u devetom mesecu trudnoće krenula sam pešice ka toj radnji. Na pola puta sam srela devera koji mi je rekao da se vratim kući, ali nije ništa hteo ništa da mi kaže, pa sam pomislila da su naši dobro - kazala je Olivera.

Vratila se, a u kući ju je sačekalo dosta rođaka.

- Bile su im suze u očima, ali mi niko ništa nije govorio. Uporno sam ponavljala pitanje gde su Marko i Vladan dok mi svekar nije rekao šta se dogodilo. Sećam se da je došao moj ginekolog i od tog trenutka do porođaja, 17. juna, bila sam pod injekcijama. Posle porođaja shvatila sam da moram da živim zbog ćerke. Ona je rođena iz jedne velike ljubavi i od tada sam život posvetila njoj - ispričala je kroz suze Olivera.

Masakr u autobusu 

Dragiša i Zorica Petrović iz Gračanice roditelji su Marije (15) i Nikole (17), koji su stradali nakon što je NATO razneo autobus Niš ekspresa u Lužanima 1. maja 1999. godine.

U razgovoru za Kosovo onlajn oni su se prisetili  da su decu poslali kod rođaka u Srbiju ali nisu mogli ni da slute šta će se desiti.

Foto: printskrin/društvene mreže

Nikola, Marija i njihova baba Smiljana vraćali su se, tog kobnog 1. maja, iz Niša u Gračanicu.

Zorica je na radiju čula da je Nato bomba raznela autobus Niš ekspresa i odmah je znala da su njena deca stradala iako se nadala da to nije tačno. 

- Tog jutra mesila sam hleb, spremala ručak, da sve bude spremno kada oni dođu, slušala sam radio, da mi prođe vreme, i onda sam čula da je pogođen autobus Niš ekspres koji je išao za Prištinu. Pogođen je na mostu u Lužanima, testo mi je ispalo iz ruku, počela sam da plačem - priseća se Zorica.

Dragiša je morao da ode i da ih identifikuje, nakon sedam dana, a uspeo je da ih prepozna, kako kaže po krstiću i lančiću koji su nosili. 

- Čekali smo na identifikaciju tela od 1. do 7. maja. Bio sam u Prištini da ih prepoznam. Sina sam prepoznao po krstiću, a ćerku po lančetu. I majku sam tada identifikovao. Sahranili smo ih na dan kada mi je sin rođen. Teško je, svakim danom sve teže, ne može da se izdrži više - priča Dragiša i dodaje da na grob dece dolazi svaki dan.

- Oni su za mene živi, dolazim na groblje svaki drugi dan, dolaziću dok mogu, zdravlje nas je popustilo, ali dolazićemo. Kad nas ne bude neće imati kod da ih obiđe - rekao je on.

Petrovići se nadaju da će jednog dana počinioci ovog strašnog zločina, biti kažnjeni, da će pravda biti zadovoljena.

- Kada bi se saznala istina bilo bi mi najdraže, ali umrećemo a nećemo saznati istinu ko je to uradio - kaže Dragiša.

Krvavi zločin u Nišu

Grad Niš zapamtiće 7. maj 1999. godine kao jedan od najgorih i najtežih u istoriji. Tog dana su u 11.20 časova NATO avioni kasetnim bombama napali prostor oko Univerziteta, Tvrđavske pijace i Kliničkog centra. Poginulo je 16 Nišlija, a 18 je ranjeno. Među poginulima je bila i Ljiljana Spasić (26), tada u sedmom mesecu trudnoće.

Ljiljana je od NATO bombi pobegla na selo, ali je u Niš morala da dolazi zbog pregleda. Iako je trebalo da se vrati, ostala je još jedan dan da sa svekrvom kupi prve trešnje na pijaci.

Foto: printscreen

Njen otac Miloje Ilić kasnije je ispričao kako se sve odigralo.

– Ljiljana je krenula toga dana do Tvrđavske pijace da kupi trešnje kada su naleteli avioni i izbacili kasetne bombe. Jedan geler pogodio je u vrat i presekao je arteriju tako da je iskrvarila za nekoliko minuta. Život teče, mora da se živi, ali je to rana koja nikada neće da zaraste u našim srcima – ispričao je on.

Ljiljanina majka Radica je dodala da ništa nije govorilo da će se napad odigrati.

– Pod ruku je uhvatila svekrvu i pošle su do pijace, bile su vesele, samo što nisu zapevale. Nisu se nadale, ništa nije niko naslućivao… Doktorka iz obližnje ambulante koja je prva došla do nje mi je rekla: „Nemoj da se sekirate, nije se mučila mnogo, jedan geler joj je presekao arteriju na vratu, za dva minuta je iskrvarila“. Svekrva koja je kasnije preminula bila je dosta povređena, ali Ljiljana je imala samo jednu ranu na vratu, samo taj jedan geler koji joj je presekao vitalnu arteriju – kazala je ona.

Radica se priseća i trenutka kada su joj sin i zet rekli za tragediju.

– Kada sam videla sina i zeta kako usplahireno idu ka nama, posumnjala sam na neku nesreću. Sin je vikao “Ljilja, Ljilja…” Pitala sam ga šta joj je, da nije povređena. Rekao mi je samo: “Mama, od naše Ljilje nema ništa.” Te reči mi i danas, 25 godina kasnije, još odzvanjaju u ušima… – jecajući govori očajna majka.

Ljiljana je sahranjena 11. maja u 11.30 sati, na isti dan i čas kada se i venčala.

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.