Evo šta se dešava sa vašim detetom onog momenta kada mu kupite mobilni telefon: Doktor Rajović iznenadio sve roditelje!

Doktor Ranko Rajović jedan je od vodećih stručnjaka za vaspitanje dece, a njegovi saveti se dugo prepričavaju.

Doktor Ranko Rajović je razvio sistem učenja NTC koji podstiče zdrav razoj mozga kod dece, podržava potencijale deteta, a dečije igre smatra ključnim faktorom za razvoj inteligencije.

Naslov jedne od njegovih knjiga IQ deteta – briga roditelja upućuje na važnost odgovornog i aktivnog roditeljstva za mentalni razvoj dece, piše Radiosarajevo.ba

Zašto deca više ne mogu bez mobilnog telefona?

Ja jesam za modernu tehnologiju, ali ako znamo šta tehnologija radi našem detetu, treba da se zamislimo. Roditelji znaju – dete kad dobijemo mobilni telefon bez njega više ne može da živi. To je zato što mozak kao organ za preživljavanje mora da uči da bi preživeo. Svaki put kad mozak nešto novo nauči, luči hormone sreće –endorfine. To je biološka nagrada kad nešto savladamo. Kad dete prohoda svojih prvih par koraka u životu, ono je tada puno tih hormona sreće. Kad protrči, nauči da pliva, nauči da vozi bicikl… svaki put kad nešto novo nauči, stižu hormoni sreće. Velika količina sreće javlja se kada dete krene u školu. Radili su testiranja, taj veliki endorfin dobije se pet-šest puta u životu. Mali endorfin dobije se jednom dnevno ili u dva dana.

Foto: Pixabay

Međutim dete kada dobije telefon dešava se sledeće: kada pređe jedan nivo igrice dobije endorfin, drugi nivo – ponovo endorfin, treći nivo – endorfin, i tako dalje… Za deset minuta, deset puta se javi hormon sreće, što nije fiziološki. I onda mama zove na večeru, a dete kaže – čekaj još malo. Ili kaže da nije gladno.

Endorfinski receptorski su kao morfijumski receptori – dete kao da se drogira. Roditelji toga nisu svesni.

Moj je savet: nemojte im kupovati mobilne telefone, a ako ste već kupili, napravite granicu – pola sata.

Ali po iskustvu roditelja, dete traži načine kako da to zloupotrebi. Odu u toalet, zaključaju se i petnaest minuta igraju. Neka deca se noću bude da bi igrala dok roditelji spavaju, zato ujutro ne mogu da ustanu i idu u školu. Igraju po dva-tri sata dnevno i ne mogu da se reše telefona.

Kada im stotine informacija u toku dana stižu u mozak, taj mozak treperi. A onda neko očekuje da će dete da uči i čita knjige. Neće. Tako nastaje problem.

Moramo da se borimo za našu decu, jer drugu decu nemamo. Problem je da je svaka nova generacija malo slabija. Motorički su lošija, slabija im je pažnja i koncentracija, ne mogu da pišu, ne mogu da uče. Pitanje šta će biti za deset godina ako ne budemo ništa promenili. Kakva će biti naša deca kad odrastu i kad se bude od njih očekivalo da budu ekonomski produktivna? Moramo da spremamo decu za budućnost.

Imamo podatke da su naša deca među poslednjim u Evropi, a Evropa ionako kasni za istočnom Azijom. Mi moramo pothitno da krenemo u promene.

Da li je istina da roditelji danas manje nego ranije puštaju decu da idu “težim putem”. Zašto to nije dobro?

Recimo, dete ima lego kockice. Mora da misli kako da ih sastavi, ne ide mu, teško mu, a onda dođu roditelji i naprave mu to. Ili idemo još malo unazad – dete uči da hoda. Naravno, dok uči da hoda, dete mora da pada. Ali roditelji im kupe kaiševe za prohodavanje, povodac, pa vidite kako roditelji idu s detetom na kaiševima i ne daju mu da padne. Funkcija prohodavanja nije da ne dozvolimo detetu da pada, nego suprotno, da nauči da pada. Da padne 500 puta u četiri meseca. Svaki put kad malo dete padne, neće se povrediti. Ako ne nauči da pada s dve godine, kad će naučiti? Verovatno nikad. Vaspitači kažu da danas sve manje dece ima refleks da ispred sebe stavi ruke kad pada. Mozak mora da nauči da pada, isto kao što mora naučiti da misli. To je problem prezaštićivanja.

Foto: Shutterstock

Ako roditelj radi umesto deteta, ne da mu da padne, daju mu mekanu hranu da dete ne mora da žvaće, svaka ta pomoć neće razviti određeni deo mozga kako treba. Pomoć detetu je medveđa usluga, dete mora da se izbori.

Da li se obrasci roditeljstva danas razlikuju od onih od pre nekoliko decenija, u kojima je odrastala ista ta generacija roditelja?

Isti su problemi svuda, u Češkoj, Holandiji, sve isto. Nešto se u glavama ljudi promenilo, roditelji su drugačiji. U Italiji je standard da guraju dete u kolicima do pete godine! Setimo se unazad trideset godina – ko je nas gurao u kolicima toliko dugo? Ko je nas vozio autom u školu? Naša deca sada ne idu ni peške.

Mislim da je to i zbog preobilja informacija gde je najzastupljenija loša vest, nesreće, a i agresivni vozači na ulicama. Radili smo anketu – pedeset posto dece u četvrtom razredu roditelji dovoze u školu i dodvoze iz škole. Svaki dan.

Mislite da mene kao oca nije strah? Naravno da jeste. Ali ne treba ići linijom manjeg otpora. Treba uticati na svest celog društva, prenosi Stil.