"Srbi znaju da žive": Teodora iz Niša živi u Turskoj, i otkriva koliko nas oni vole, ali i kako je tamo u odnosu na Srbiju

Teodora Stojiljković (23) poreklom iz Niša, krenula je stopama svojih snova i odlučila da školovanje nastavi u Turskoj, ne bilo gde, već u Istanbulu. Za Informer.rs mlada devojka otkriva koliko nas, i da li oni vole, ali i kakav je život daleko od domovine gde je odrasla.

Teodora se kroz razgovor prisetila kako je izgledala njena poseta Turskoj, i prvoj noći koju je provela iza rešetaka. 

- Prvi put sam došla u Istanbul 2021. godine, kao student koji je posao u tu]inu prateći svoje snove. Moj prvi dan, taćnije prvu noć u Istanbulu ću zauvek pamtiti. Moje upoznavanje sa gradom je bilo neobično jer sam prvu noć po dolasku  provela u policijskoj stanici, a ujutru su me odvezli do doma. Kako je dom u kom sam trebala da budem smestena bio zatvoren, zbog moje bezbednosti YTB me je odveo do policijske stanice.YTB je  organizacija Vlade Turske čiju sam stipendiju dobila. Prva noć u metropoli je prošla tako. Zbijali smo šale sa policajcima koji su dežurali te noći, čak smo se šalili da ukoliko se dom ne otvori narednih par dana, mogu biti njihov gost iza rešetaka. Tada sam prvi put probala njihov turski čaj, sutlać i merdžimek čorbu - počinje Teodora. 

"Da je čitav svet jedna država, Istanbul bi bio glavni grad".

-  Turska generalno i Istanbul su očarali mnoge svojim istorijskim znamenitostima, geografskim položajem i kulturom , pa tako i mene. Pozelela sam da sve to izbliza upoznam i doživim. Taj kontrast svega, spoj istoka i zapada, spoj nespojivog, miks različitih naroda koji govore različitim jezicima i zahvalnost i veru iskazuju na različite načine je meni oduvek bilo fascinantno i ono sto me je privuklo. Zaista je kosmopolitsko područje. Živeti u gradu u kome se osećam kao da sam u centru sveta, okružena konstantno ljudima iz svih delova sveta je za mene neprocenjivo, kao da se čitav svet okupio na jednom mestu, u Istanbulu. Vodim se onom čuvenom izjavom Napoleona Bonaparte: "Da je čitav svet jedna država, Istanbul bi bio glavni grad".

Teodora je pratila svoje želje, a one su je odvele u ovu daleku, ali prijateljsku zemlju. 

- Odluku da ovde živim, studiram i povremeno radim sam donela prateći svoje srce. Želja za nečim novim, drugacijim, za još prosirenijim vidicima i shvatanjima, kao i da steknem znanje koje se razlikuje od ovdašnjeg me je dovela ovde. Želela sam da iskusim nesto više od zivota. Istanbul volim jos od detinjstva, a veliki gradovi su me uvek mamili, tako da eto me danas u jednom od njih. Krenula sam da učim za vreme korone turski iz hobija, da bi me sudbina ubrzo odvela na malo drugačiji put.

 

Kada joj nedostaje rodna Srbija i Niš, tu su mama i tata da daju vetar u leđa

- Moja porodica, prijatelji i okolina me je podržavala. S tim da sam okružena ljudima koji podržavaju rad na sebi, izlazak iz zone komfora i borbu za svoje snove, nisam imala nikakvih negativnih komentara, vec samo reci podrske i vetar u leđa. Nikad nisam čula predrasude ili negativne komentare od svojih, jednostavno tako su me podigli i stajali su iza svake moje odluke kao moj najveći stub na koji mogu uvek da računam. Ta podrška porodice se i dalje nastavlja iz dana u dan i produbljuje. Ja volim ćesto da kažem i da daljina spaja. Pogotovo mi znači kada naiđu oni momenti kada više nista ne možeš i uhvati te nostalgija za domovinom, tada me najvise dižu , bez njih ne bih bila ovde, sigurna sam. 

Stipendija na državnom fakultetu

- Trenutno sam na studijama u Istanbulu. Dobila sam stipendiju za jedan od drzavnih univerziteta. U pitanju je jedan od najpoznatijih i najstarijih univerziteta čiji kampus i kapije ste mogli i sami da vidite na Bejazitu. U pitanju je Istanbulski Univerzitet - Odnosi s javnošću, komunikologija i marketing. Što se posla tiče povremeno radim i kao prevodilac i vodič. Takođe sam dve godine za redom radila i sa njihovom televizijom, tacnije TRT -om festival za decu koji se organizuje povodom praznika dece, na kojem gostuju sve države sveta, a čiji je osnivač bio Ataturk. 

Dom, cimerke, i jutarnja molitva hodže

- Prvi dan je izgledao kao da me neko bombarduje emocijama sa svih strana. Trebalo mi je malo vremena da se naviknem. Ipak otići od kuće s koferom,  početi život od nule nije nimalo lak potez. Imala sam prvih dana problema sa spavanjem, budila bih se zbog Ezana. Često kad je hodža citao Ezan bih se budila. Sada recimo mi je to postao omiljen ritual, nekako srodila sam se sa svime. Taj zvuk dok hodža cita Ezan, pogotovo jutarnji izaziva nalet nekih  emocija u meni. Zatim te prve godine sam imala tri cimerke, sa kojima sam delila sobu. Jedna je bila iz Tunizije, druga iz Adane i treca iz Tadžikistana. Nije bilo lako odjednom promeniti ceo način života, živeti sa nepoznatim osobama, a pogotovo još sa zenama. Kasnije sam promenila dom i opet dobila nove cimerke. Jedna je bila iz Portugala, druga iz Rusije i treca iz Uzbekistana. Tako da mom iskustvu u Istanbulu nema kraja - priča nam devojka. 

Srbi znaju da žive!

- Ako bih morala da izdvojim jednu razliku između turaka i nas, mislim da bih definitivno izdvojila ovu. A to je ton kojim se obraćamo i pričamo. Znam da zvuči smešno, ali kad neko dođe na par dana to i ne primeti, ukoliko se neko ne obrati i ne opomene, a dešava se stalno i to.  Dok mi razgovaramo kako oni kažu ko da vičemo ili da se svađamo izgledamo, (rekla bih da smo bliži Arapima po kulturi nego Turcima).Tako i oni za nas dok pričaju izgledaju kao da sapuću. Nekako ta razlika je za mene baš bila jos jedan od kulturoloških šokova. Navikla sam na žubor raznih glasova na našim ulicama, nekako sve je veselo, energičan smo narod baš. I onda sam došla ovde i počela da povremeno čak u prevozu osećam tu neku anksioznost jer se zaista dosta razlikuju od nas. U prevozu, kaficima, restoranima nekako teže ka tome da vlada potpuna tišina, što je meni neverovatno bilo. Čak sam počela da uviđam da se stvara netrpeljivost prema strancima i turistima donekle. Ali ipak bih to pripisala tome što je ogroman grad, svi jure, žure, na posao ili sa posla, lira stalno varira, vremena su se promenila, razumem i njih, tako da volela bih da ostanem pri tom stavu, jer mnogi su počeli da govore kako su turci rasisti. Ne bih se baš složila ni sa tim. 

Turističke atrakcije kao glavni mamac za turiste

- U Istanbulu osim glavnih turističkih atrakcija koje su svima dobro poznate, ima dosta stvari za videti. Još ukoliko volite kao i ja da ste tik uz more i gledate u  Bosfor. Istanbul zaista ima dosta lepota koje treba obici, posetiti i videti. Ja bih preporučila neke delove Istanbula, da malo dublje zađete i prošetate Istanbulom. Na primer izdvojila bih Çengelköy, Kuzguncuk, Kadıköy , Arnavutköy, Bebek, Sariyer, Moda sahili...

Veliki grad, dovodi Teodoru do pogrešne lokacije! Ali, hrabrost nikada nije izgubila

- Anegdotama nikad kraja, barem ovde . Izdvojila bih tu da iako sam ovde dosta dugo znam da budem ekspert za pogrešne odabire prevoza. I dalje umem da se izgubim i zalutam ulicama, da odaberem pogrešan prevoz, da presedam, onda su tu google mape i usputni prolaznici koje pitam, da kasnim i dva sata nekada i onda se izvinjavam jer sam jednostavno promašila rutu. Mada u Istanbulu saobraćaj i cela ta mreža savršeno funkcioniš. Jedina dobra stvar u tome je sto jačaš svoju snalažljivost konstantno i trudiš se da ti mozak nikada "ne spava" već bude u predostrožnosti. 

Druženje u Turskoj - misaona imenica

- Druženje u Turskoj definitivno nije kao kod nas. Tačnije u Istanbulu. S tim da ti od tačke A do tacke B treba sat, sat i po ili dva, nije baš izvodljivo viđati se s prijateljima kad god poželiš. Moraš uvek ranije da se organizuješ ukoliko želis nekog da vidiš i popijes kafu. Pogotovo je sa Turcima tako. Ja imam sreće da imam par naših ljudi ovde, tako da na kom god delu grada bili, uklopimo nekako to viđanje u raspored. Ono šta sam primetila je to da u restoranima, kafićima pa čak i recimo mesta koja imaju uživo muziku, ljudi ipak ne znaju da uživaju, zapravo ne kao mi i u toj meri. Sistem je kao u restoranu brze hrane: dođeš, pojedeđ/popijeđ, odeš. Nekako nema razglabanja i zasedanja kao kod nas. Nema tog užitka. Živi se baš brzo. Možda je to negativna strana velikih gradova -  priča nam i dodaje

- Volela bih da mi imamo više umerenosti i granica u nekim stvarima, a da oni ipak imaju više opustenosti. Tu ključnu ulogu igra mentalitet i kultura koliko sam mogla da primetim. Nekako taj balans mi je najbitniji. Ni u čemu ne treba preterivati, a opet i ne biti kao na vojnom roku. Nekako ta zlatna sredina koju je danas teško pronaći je najbitnija čoveku, pa tako i meni kao pojedincu. Tako da to bih izdvojila kod oba naroda. 

Kada se uželi svog naroda, zna gde može da ode!

- Imam šalu sa prijateljima koji su isto s Balkana, da kada se uželimo naših ljudi i domovina, da jednostavno odemo do Bejazita ili Sultan Ahmeta i da ćemo tamo sigurno naći naše. Kad god čujem naše ljude na ulici bude mi milo, iako su uglavnom na tim turističkim atrakcijama, ali eto bar znam gde mogu uvek da ih nađem. I onda sledi uvek ono komentarisanje kada čujemo bilo koji jezik sa Balkana, nebitno iz koje države "evo ih naši". 

Foto: Privatna arhiva

 

"Nije lako"

- Za početak života ovde kao i bilo gde je smatram potrebna hrabrost i dobra volja pre svega. A onda sledi i ono ko se koliko može prilagoditi i stopiti sa masom da tako kažemo. A bitno je i šta očekujete od života ovde, da li ste na školovanju, da li želite da radite ili koja god opcija bila. Tako da mislim da je ključna ta adaptacija u bilo kojoj sredini da se nalazimo. Neću lagati, nije lako.  Tako da to je individualna stvar, imam dosta prijatelja koji su godinama ovde, a isto tako i oni koji su napustili Tursku i Istanbul. Mislim da je najbitnije da ti je duša i taj unutrašnji glas spokojan i miran, ja to osećam i zato sam jos uvek ovde. Mislim da ukoliko nekog nesto ne čini istinski srećnim ili mu ne hrani dušu nema potrebe ni da ostaje na nekom mestu. Meni lično ovo je samo dalo vetar u leđa za još lepše i veće stvari u budućnosti, dok god imam osečaj ispunjenosti i dok se vodim time da mi je najbitnije da mi je duša zadovoljna, pratiću taj unutrašnji glas. 

Evo koliko nas vole u Turskoj

- Turci su koliko sam uspela da primetim, podeljenog mišljenja kada je u pitanju naš narod. Dosta njih ima lepo mišljenje i postuju nas, čak kada kažem da sam iz Srbije krenu da mi nabrajaju naše poznate sportiste koje zaista vole i poštuju, međutim ima i ona druga strana. Desava se da kada kazem odakle sam, jedva sakriju svoje nezadovoljstvo, a ono se temelji iskljucivo na istoriji i prošlosti. Postoji i dalje taj sukob generacija i mišljenja, naravno tu je upletena i politika, ali ja se trudim da se držim što dalje tih tema i tog pritiska okruženja. Tako da nažalost akcenat se dosta stavlja na te neke stvari koje su bile i ne ponovile se. Mislim toga ima svuda i kod nas postoje ti ljudi koji misle da su patriote i čuvaju svoju zemlju time sto provlače te priče, pa tako i ovde.

Za sada je tamo sreća, a planove za budućnost ne želi da otkriva 

- Što se mojih planova tiče, imam ih dosta, s tim da sam večiti sanjar i da me ne drži mesto. Međutim vodim se onom cuvenom "Dok mi planiramo, Bog se smeje" tako da bih to zadržala za sebe, a ukoliko se ostvare ti snovi i želje rado ću podeliti, do tada ostaću dužna odgovor na to pitanje - zaključila je Teodora za Informer.