U Splitu mu gazili rane dok nije umro! Srpski vojnik imao samo 19 godina kada je zverski ubijen u ustaškom kazamatu!

Bojan Vesović (19) je kao mladić početkom 1992. godine iz rodnog Kragujevca otišao u Prištinu, na Kosovo i Metohiju, na redovno odsluženje vojnog roka. Nije ni slutio da će već krajem juna iste godine okončati svoj kratki život, u najstrašnijim mukama u hrvatskom logoru Lora u Splitu

Mladi Vesović se 16. januara 1992. godine kao regrut Jugoslovenske Narodne Armije obreo na aerodromu Slatina u Prištini. Položio je zakletvu, a obuku nije prošao do kraja, već je njegova jedinica dobila prekomandu u aprilu 1992. godine, da idu u Bosnu i Hercegovinu gde je već besneo rat.

Dana 22. aprila 1992. su za kratko otišli u Krajinu, prvo u Knin, pa na aerodrom Udbina, u Lici. Onda su ih povukli u Čelebić. Odatle je čak poslao razglednicu svojoj porodici. To je bio njihov poslednji kontakt, odnosno poslednja vest o njemu da je živ.

Nije prošlo dugo, došlo je do nove prekomande pa je jedan deo njegove prištinske jedinice premešten, a on je ostao u Čelebiću. Tu je kao tenkista imao žestoke okršaje sa ustaškim "bojovnicima" koji su napadali kasarne i objekte JNA, najviše u Livanjskom polju.

Bojan Vesović je 2. maja 1992. godine ranjen u predelu butine, ali njegova rana nije bila opasna po život. Bojan, koga su saborci zvali "Beli Orao", zarobljen je sa još deset vojnika tog 2. maja 1992. godine u rejonu Livna. Civilnim kamionima su prebačeni za kratko u privatne zatvore, a potom u zloglasni logor Lora.

Foto: printscreen facebook

 

Bojana Vesovića su, kako su kasnije svedočili njegovi zatvoreni drugovi logoraši, ustaše su ga tukle direktno po rani. Pošto nije dobijao lekarsku negu, rana se proširivala, mučitelji su nastavili da ga zlostavljaju i mesec dana kasnije. Teško je čak i opisati kroz šta je sve ovaj mladić prošao za nekoliko nedelja. Za vreme mučenja i batinanja, njegovi dželati obavezno bi puštali glasnu muziku - da se ne čuju krici.

Toliko su ga tukli da je bio potpuno crn od podliva po telu, ljubičast u licu, a na nogama je imao otvorene rane, tako da su se videle rupe, a ćelija je bila sva umazana od krvi. Utrljavali su mu mast u rane na bedrima kako bi se lakše zagnojile, skakali su mu po ranjenoj nozi i činili sve kako bi se ozlede što više inficirale. Mučen je i strujom, a nož su mu zabadali u ranu.

Dok je Bojan bio zatočen u ovom kazamatu, bio je smešten u zloglasnom "Bloku C", u koji predstavnici Međunarodnog Crvenog Krsta nisu nikada imali dozvoljen ulaz. Odbijao je da jede, a čak i kada je prestao da daje znakove života njegove ubice su nastavile da udaraju po njemu.

Bojan Vesović je umro krajem juna 1992. godine od zadobijenih rana u najstrašnijim mukama. A najviše nad njim su se iživljavali stražari Anđelko Botić i Ante Gudić. Njegov leš je stavljen u kutiju za municiju, a potom prebačen u Bosnu. To je bila redovna praksa u Lori.