Mudžahedini su me terali da ljubim tek odsečenu glavu! Jeziva ispovest Srbina koji je preživeo pakao! (FOTO/VIDEO)

Banjalučanin Novica Banović ispričao je potresnu ispovest o preživljavanju pakla koji se desio na današnji dan 1995. godine, u ofanzivi takozvane armije BiH, paravojnih jedinica mudžahedina i NATO agresora na srpske položaje u Vozući.

Daj mi da se napijem vode! To mi je poslednja želja. Da ne umrem žedan. Ako mi ne ispuniš poslednju želju i žedna me zakolješ, ti ćeš celog života biti žedan! Ovo su, kako se pokazalo, bile spasonosne reči koje su pokolebale krvnike i ostavile u životu Banjalučanina Novicu Banovića na vozućkom ratištu. Umesto u smrt, poslali su ga u logor.

Samo koji trenutak pre nego što su ga upitali za poslednju želju, koljači Sakiba Mahmuljina, glavnokomandujućeg Trećeg korpusa takozvane Armije BiH, i, njihova sabraća po zločinu strani mudžahedini, primorali su ga da poljubi odsečenu glavu srpskog borca. Bila je to, kaže, samo jedna od desetak odsečenih srpskih glava koje je lično video tog krvavog 10. septembra 1995. godine.

Foto: Printscreen You Tube

Društvo

U Splitu mu gazili rane dok nije umro! Srpski vojnik imao samo 19 godina kada je zverski ubijen u ustaškom kazamatu!

Bojan Vesović (19) je kao mladić početkom 1992. godine iz rodnog Kragujevca otišao u Prištinu, na Kosovo i Metohiju, na redovno odsluženje vojnog roka. Nije ni slutio da će već krajem juna iste godine okončati svoj kratki život, u najstrašnijim mukama u hrvatskom logoru Lora u Splitu

20.08.2024

07:18

 

- Ljubi brata, mrtvog, svog,  govorili su mi pružajući tek odsečenu glavu, iz koje je još kapala krv. To sam i učinio uz pomen Boga. Neizbrisivo su mi se urezale u sećanje te užasom ispunjene plavkaste oči, meni nepoznatog, smeđokosog mlađeg srpskog vojnika - započeo je 2015. potresnu ispovest Novica Banović, jedini preživeli od njih 27 sa spiska nestalih iz svoje jedinice.

U velikoj ofanzivi, takozvane Armije BiH i mudžahedina, potpomognutih NATO avijacijom, 10. septembra 1995. godine, pala je legendarna Vozuća nakon četvorogodišnje opsade. Novica je čak tri puta tog istog dana ranjen. Sutradan je i zarobljen, da bi svetlo slobode ugledao 10. januara naredne godine.

Foto: Printscreen You Tube

 

Zato Novica svakog 10. septembra i januara pali sveću što ostade među živima, ali i za pokoj duša saboraca mučenika. Od njih 27 sa spiska nestalih, iz 14. srpske brigade pritekle u pomoć vozućkim borcima, što su branili Mašinski vis, kotu iznad Vozuće, jedino je on ostao živ. Ostalih 26 su surovo pogubljeni, mahom odsecanjem glava.

- Granata je pogodila naš rov, a da sam prvi put ranjen u slepoočnicu osetio sam tek slivanjem krvi niz lice - priseća se Novica i dodaje:

- Potom sam osetio i strahovit bol u butini desne noge.
Borio se i pucao sve dok mu neprijateljski metak nije prostrelio lakat leve ruke. Teškom mukom uspeo je da otpuže i zakloni se u obližnje šipražje. Puščanu cev je držao pod grlom, u slučaju da bude otkriven, da sam sebi prekrati muke - rekao je tada Banović.

- Ubrzo su naše pucnje nadjačali halakanje i poklici "Tegbiiir", "Alah uekber", "Kolji, voda vri"! Bespomoćan, gotovo ne verujući svojim očima, gledao sam kako kolju ljude. Bilo je to sumanuto smrtno orgijanje domaćih i stranih džihadlija, nad živim ali i mrtvim Srbima. Gledao sam kako mojim teško ranjenim saborcima uz jezive krike, jednih od bola, a drugih od bodrenja i zadovoljstva, odsecaju glave, uši, ruke, prste. Sevali su noževi, sekire i sablje, a krv je šikljala na sve strane - svedočio je Banović.

Imali su "sreće" oni koji su poginuli od gelera granate ili metka.
- "Tvrda glava, tvrda glava!", razabrao sam reči omanjeg bradatog mudžahedina, koji se sumanuto iživljavao nad mojim mrtvim ratnim drugom. Udarao ga, mrtvog, po glavi nečim što ponajpre podseća na tomahavk, indijansku sekiru. Odmah po mom ranjavanju, Željko Radonjić (43), iz Bočca kod Banjaluke, otišao je po pomoć. Tada sam ga poslednji put video živog - ispričao je Novica Banović.

- Ekshumiran je iz masovne grobnice u vozućkom naselju Stog - bez glave! Takođe bez delova tela ekshumirani su i saborci iz rova Milan Mikić (57) iz Laktaša i Slavko Janković (45) iz Bistrice, kod Banjaluke. Baš kao i naš svirepo pogubljeni komandir, Zlatibor Zečević (58), rodom Crnogorac, i mnogih drugi od njih 26 - bolnim glasom završava Novica ispovest, dodajući da ga posebno mori činjenica da, ni posle dve decenije od rata devedesetih i najmonstruoznijih zločina na vozućkom ratištu, još mnoge lobanje i kosti srpskih stradalnika nisu sakupljene ni pronađene.

 

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.