Duh otvara vidike uprkos hendikepu! Mladić slep od rođenja niže uspehe na svim poljima - Miloš je dokaz da je sve moguće

Master prevodilac italijanskog, istraživač, frulaš, harmonikaš, džudista, samo su neke od odrednica koje mogu da stoje pored imena Miloša Pržića, tridesetpetogodišnjeg Smederevca, koji je slep od rođenja.

Kako on sam ističe, Miloš Pržić je jedino što je fiksno i što ga određuje. Njegov život to i dokazuje.

Uprkos hendikepu, radoznali duh otvorio mu je mnoge vidike i veće nego onima koji nemaju ovakvu vrstu ograničenja. 

-To što sam bez vida nije ni ograničenje. A ni podstrek. To je nešto što je takvo kakvo je i tome se prilagođavam. Nazad nema, napred treba i mora. To vam je kao sa plivanjem. Ako se pustite i prestanete, potonućete. Treba čovek da nastavi da pliva, onog trenutka kad se predate, nema ničeg. To je nešto što se desilo greškom lekara u inkubatoru, i ni od kakve koristi nije ni da ja njih tužim, jer plakanja za prosutim mlekom nema. Treba igrati sa onim kartama koje čovek ima u ruci - objašnjava svoju filozofiju života ovaj vedri mladić iz Smedereva.

Završio je osnovnu školu za slepe i slabovide u Zemunu, potom Gimnaziju u Smederevu.

Visoko obrazovanje je stekao na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, zatim master studije nastavio u Trstu.

Ovih dana Miloš priprema doktorsku disertaciju koju će, nada se, braniti početkom sledeće godine.

Zaposlen je kao istraživač saradnik na Institutu za književnost i umetnost. Uspeo je, iako je, uz sve formalno obrazovanje, dugo bio bez posla.  

- Išao sam na mnoge razgovore za posao. Kada u cv-iju pomenete da ste slepi, tada vas i ne zovu. Ako to ne naznačite, pa vas pozovu na razgovor, susrećete se sa toliko trivijalnim pitanjima, poput: kako si se popeo na 15-ti sprat ili kako ćeš da ides u toalet na poslu? I onda im to služi kao izgovor. Nema problema dok neko sa invalidtetom ne treba da počne da radi, ili, ne daj Bože, da se udvara nekom, onda nastupi kočnica. Hvala Bogu, ja nemam problem sa tim, ali nije bilo lako. Super je sve kad neko vidi svestranu ličnost sa invaliditetom, tu su samo reči hvale, a onog trenutka kada treba nešto bliže, postoji stanka - kaže Miloš.

On je, takođe, pohađao i muzičku školu. Svira harmoniku i kavalu, a kao frulaš je sa gradskim ansamblom narodnih igara i pesama obišao celu Srbiju, bio u Poljskoj, Češkoj, Portugalu, Rumuniji.

Foto: Informer

U Trstu je, tokom master studija, živeo dve godine. 

- Svet je mali, a u isto vreme i veliki. Kao da je, tom Božjom voljom kojom je stvoren, stvoren za nas da ga istražimo. Ako ostanemo u svojoj sredini, ona pre ili kasnije dosadi. A opet, s druge strane, ona je nekako koren. I kad od svog korena prolazite negde, i to ne samo fizički, pre svega duhovno i umetnički, ako hoćete i hrišćanski, eto tu je snaga. Što kaže Isidora Sekulić:  daljina vuče. To je nešto što se od nas traži, da istražujemo oko sebe u svakom smislu - priča mladić.

Miloš dodaje kako čovek proba, pogreši, saplete se, padne, ali najvažnije je da ustane i nastavi dalje.

Ta radoznalost uvek košta, iskušenja su uvek tu negde. Morao je da se odrekne džudoa koji mnogo voli. Jedino mu je, kaže, kao alternativa, ostala teretana. Isto je i sa muzikom, kojoj je manje posvećen zbog posla. Ali, uživa u svemu čime se bavi.

 

 

- Ljudi treba da znaju da sa njima, a ne pored njih, žive neki drugi ljudi, koji imaju neke razlike. Ja često volim da kažem: zašto ne postoji neki savez ljudi sa veštačkim vilicama, na primer. I oni imaju svoje probleme. Znam po mojima. Pa šta sad. Funkcionišemo normalno. Neka tako bude i sa ovim. I ljudi sa hendikepom prave grešku, jer su skloni getoizaciji, misleći da su sami sebi dovoljni. I to treba menjati – objašnjava Miloš, pa poručuje kako nije bitno ono što nemamo, već šta imamo.

- Onim čime čovek raspolaže sa tim treba da funkcioniše. Ili plivaš ili tones. Druge nema - zaključuje Miloš.