Bugarski vojnik me je udario, to pamtim i dan danas! Sećanja Miletije Mladenovića na Drugi svetski rat - na ovaj detalj niko neće ostati ravnodušan

Miletija Mladenović (93), jedan od malobrojnih ljudi koji pamte Drugi svetski rat, podelio je muke koje su proizišle u tom periodu, ali i posle njega.

Miletija je jedan od 302 stanovnika opštine Vladičin Han, koji imaju više od 85 godina, pokazuju podaci poslednjeg popisa stanovništva. Sada živi u Vladičinom Hanu, a više od polovine života, proveo je u selu Gornje Jabukovo, koje se nalazi na padinama Kukavice.

Prva sećanja iz detinjstva sežu mu još u vreme Kraljevine Jugoslavije, ili kako on to voli da kaže, „za vreme bivše Jugoslavije“. Kaže da je išao samo u prva dva razreda osnovne, a potom je prestao da ide u školu, jer je počeo Drugi svetski rat.

Pod bugarskom okupacijom je bilo teško, nemaština i stalni strah od streljanja, batina i slično, kaže deda Miletija.

- Vraćao sam stoku sa paše, kada me je srela bugarska patrola, pitali su me da li znam gde su partizani? Rekao sam da ne znam, a onda me je jedan od njih tako udario po licu, da i danas pamtim taj udarac - priča on i dodaje, kako je nakon rata, na vašaru u Božici sreo istog vojnika i pitao zašto je tukao decu.

Foto: S. T.

- Prvo je rekao, da nije on, a posle da je moralo tako da bude. Nije moralo, dodao sam, decu da biješ, nije moralo - seća se Miletija svog detinjstva iz rata i posleratnog života.

Pred kraj Drugog svetskog rata, u borbama sa balistima na Kosovu i Metohiji, poginuo mu je deset godina stariji brat. On sa mlađim bratom i roditeljima nastavlja život pod oslobodiocima u selu.

- Bila je strašna nemaština, naročito kada je nova vlast sprovodila tzv. otkup žita, i druge hrane. Dovijali smo se na razne načine da i njma damo nešto, kako ne bismo trpeli posledice, ali i da za sebe nešto sačuvamo - priča.

Išli su selom i uzimali žito, pasulj, stoku i tako redom. Ali, kaže Miletija, preživelo se i to. Kaže da su se mnogo mučili i kako ta nemaština i sirotinja nije uporediva sa sadašnjim vremenom.

Iako je već počela industrijalizacija zemlje, Miletija i dalje ostaje u selu gde radi kao rabadžija sa volovima. Neko vreme je bio i vodeničar. Brata je poslao u Vranje da završi opančarski zanat. Taj dečak je sada jedan od poznatih proizvođača obuće u ovom gradu.

- Ali jednog dana, izveo sam volove iz štale i prodao. Rešio sam da i ja tražim posao. Prvo nisu hteli da čuju za mene, jer sam imao samo dva razreda škole, a potom su me nekako primili - nastavlja svoju životnu priču.

Nakon toga, Miletija je počeo da radi u Drvnoj industriji „Sloga“ i tu stekao i penziju.

- Dok sam još bio rabadžija, oženio sam se i dobio jednu ćerku. Dočekao sam unuke i praunuke. Bili smo siroti, ali uspeli smo da steknemo dosta toga, napravimo kuću u gradu i da živimo od svog rada - seća se ova starina.

Foto: S. T.

Kaže da ne zna u čemu je tajna dugovečnosti, te da je u mladosti bio samo jednom bolestan i to od upale pluća.

- Sada kad nekad odem kod lekara, svi me pitaju isto, da im pričam o životu i kako sam dočekao ove godine. Ne umem da objasnim, jer ne znam. Možda što sam stalno radio mnogo, a možda što nam je to porodično tako, da smo dugovečni - kaže Miletija Mladenović.