U OSNOVNOJ ŠKOLI MU SE PROMENIO ŽIVOT IZ KORENA Velika ispovest Milana Marića, glumac otkrio sve o detinjstvu, školovanju i ulogama!

Milan Marić kaže da je patio zbog neuzvraćene ljubavi baš kao i legendarni pevač Toma Zdravković!

Poznati glumac maestralno je odigrao lik "poslednjeg boema" u filmu "Toma", a za tu ulogu se spremao prebirajući po svojim emocijama i slušajući čuvene hitove.

Foto: Promo/Privatna arhiva

- Imao sam nepunih godinu dana kada je Toma preminuo 1991. godine. Znao sam njegove pesme iz raznih izlazaka po kafanama i sa slavlja. Dok sam bio u pubertetu, voleo sam da slušam njegove pesme, ali me nisu tada zanimale dogodovštine iz Tominog života. Njegovi hitovi bili su sastavni deo kafanskog repertoara ili rođendana, kao i dočeka Nove godine i slava. Uz njegove pesme svi smo proživljavali lične patnje zbog neuzvraćenih ljubavi - kaže na početku razgovora za Hit naš najpopularniji glumac mlađe generacije.

U sebi nosio tamu

Njegov film "Toma" ubedljivo je najgledanije ostvarenje u bioskopima 2021. godine. Milan je za ulogu Zdravkovića dobio brojne pohvale kritike i publike, a malo ko zna kako se on zapravo spremao za "ulogu života".
- Počeli smo da snimamo na leto 2020. godine, kada je pandemija koronavirusa bila u punom jeku. Svi smo brinuli kako ćemo uspeti sve da snimimo i da li će ispasti kako treba. Srećom, sve se dobro završilo. Uspeli smo da napravimo našeg "Tomu" i mislim da je to najbolja odluka koju smo doneli. Shvatio sam ga moram što verodostojnije prikazati i znao sam da samo imitacijom to ne može da se postigne - priča Marić.

On je na samom početku snimanja shvatio da mora da se pomuči zbog ovog glumačkog izazova:
- Pokušao sam da pronađem neke svoje emocije slušajući Tomine pesme. Analizirao sam tekstove, jer je on tu bio najiskreniji i najviše je davao sebe. Živeo je boemskim životom. Sedeo je sa prijateljima u kafani do šest ujutru, a posle toga je sam odlazio kući. Nosio je u sebi neku čudnu tamu, pa sam zato rešio da njegovom liku priđem sa druge strane, ne kroz intervjue i legende.

Foto: Đorđe Bukvić/Promo/Privatna arhiva

U vreme kada je Toma Zdravković preminuo, Milan je tek započinjao svoj život. Nije ni slutio da će mu se život jednog dana ukrstiti sa čuvenim boemom.
- Rođen sam u Beogradu, a odrastao na Mirijevu. Tamo sam upisao Osnovnu školu "Despot Stefan Lazarević", u koju sam išao sve do sedmog razreda. Tada sam se sa roditeljima i braćom preselio na Banovo brdo, pa sam školovanje nastavio u OŠ "Filip Kljajić". Omiljeni predmeti u školi su mi bili srpski, matematika, geografija i istorija. Nisam bio problematičan đak, ali sam više voleo da budem u dvorištu i da se igram sa drugarima nego da sedim i da učim.

Nesuđeni fudbaler

Zbog ljubavi prema lopti mnogi su mislili da će postati fudbaler.
- Kao klinac trenirao sam fudbal u OFK Beogradu, a rekreativno sam išao i na odbojku i na plivanje. Glumu sam otkrio u dramskim sekcijama u osnovnoj školi i tada sam se zakačio za to. Radilo me je, držalo mi je pažnju i tada nisam mogao da objasnim zbog čega imam takav osećaj i šta je to što me vuče ka glumi. Iskreno, i danas mi je teško da definišem zbog čega volim ovaj posao i žudim za njim. Sa dosadašnjim iskustvom, mogu da kažem da je to zbog toga što se u ovom poslu osećam slobodno, svoje i sigurno - priča glumac i priseća se slike koja mu je i danas urezana u sećanje, a u vezi je sa scenom:
- Sećam se kako su se sale svečano ukrašavale za razne priredbe. Bila su odškrinuta ogromna harmonika vrata koja su razdvajala hodnik od sale. Unutra se ništa nije dešavalo, a ja bih samo prišao i gledao tu binu i scenu i to me je fasciniralo i budilo lepe misli. Ta slika mi je i dalje u glavi.

Kada je roditeljima saopštio da želi da upiše Fakultet dramskih umetnost, od njih je dobio bezrezervnu podršku:
- Nije im bilo jasno otkud sad to, pošto nikada nisu imali dodirnih tačaka sa glumom. Verovatno im je bilo i malo nezgodno, jer nisu znali koji savet da mi daju za nešto što im je potpuno strano. Sigurno su osećali zebnju i pitali se šta i kako, ali s druge strane, ni u jednom trenutku mi nisu rekli da ne može, naprotiv, dali su mi vetar u leđa.