VRATILA MU SE POSLE TOLIKO VREMENA! Ovde je počela ljubavna priča Olivere Balašević sa NJIM!

Udovica Đorđa Balaševića, Olivera od smrti kantautora retko se pojavljuje u medijima, a još manje za iste priča. Nedavno je izdala svoj roman i pristala posle dužeg vremenskog perioda da u jednoj emisiji otvori svoje rane i uspomene na ljubav sa Đoletom.

U februaru 2021. godine zauvek nas je napustio legendarni muzičar Đorđe Balašević, a od toga trena suze Olivere Balašević, udovice kantautora, ne prestaju da teku. Delovalo je u početku da je književnica prerani odlazak svog sudbinskog, životnog partnera uspela za kratko vreme da preboli, naime, njeni postupci i objave upućivali su na to kao i široki osmeh na licu, koji niko nije mogao da skine. Pisalo se tih dana koješta o udovici slavnog pevača, ali ono što mnogi nisu uspeli tada da vide jeste neopisiva bol koja iza tih njenih postupaka i osmeha stoji.

Skrila se Olivera u okrilje svoje porodice ćerki Bebe, Jovane i sina Alekse, koji su joj pružili utočište i utehu, što je naravno bilo uzajamno. Malo je tih dana ona govorila za medije, smatravši da je sasvim dovoljno to što putem "Instagrama" povremeno objavi fotografiju ili pak misao, što je nastavila sve do dana današnjeg. Nešto aktivnija na društvenim mrežama i slobodnija u ophođenju sa medijima Balaševićeva supruga postala je otkako je objavila roman "Planeta dvorište" te je tako pristala da bude gost Tanje Peternek u emisiji TV lica kao sav normalan svet. 

Tom prilikom Olivera je Tanju povela u obilazak studenjaka, tačnije svoje studentske sobe koja pamti najlepše momente s početka njenog i Đoletovog zabavljanja. Na pitanje kako je njihova veza počela suze Olivere Balašević su potekle a evo šta je odgovorila:

- Dunav svaki put zadivljeno zastane kada ugleda Petrovaradinsku tvrđavu i baš na tom mestu svaki put se podigne pesak kao pod kopitama crnog čilaša koji se zaustavi u trku. I tu je nastala najlepša plaža pre sto godina proglašena za plažu Štrand, ali ništa joj to nije vredelo do onog prvog juna kad sam odlučila da odem tamo i kada smo se nas dvoje sreli. Iz svog već pomenutog žutog kofera, pa i opevanog u koji nisam strpala samo svoje ambicije i snove izvukla sam tada svoj jednodelni, crni kostim za kupanje mada su tog leta već bili popularni bikini koji su se vezivali i poneki toplesi vrlo hrabro..i svoj hotelski preškir sa međunarodnog takmičenja u Kairu i omogućila mu da sa mnom upozna i Dunav kad već zna Nil, s tim što su se krokodili tog leta ovde nosili samo na majicama. Na dnu kofera nalazila se kutijica sa drangulijama, pronašla sam dva češljića koje sam ponela, smislivši kada ga budem pozvala da idemo zajedno da plivamo i ako me slučajno odbije da uzmem i izvadim češljiće i kažem mu da mi ih pričuava. Naravno tako se i desilo, uputila sam se ka pontonu izvodeći sve svoje elemente koje sam godinama brusila i ovladavala njima i sve sam to izvodila i svaki put kad izronim iz vode on bi naravno gledao na drugu stranu, za razliku od svih drugih na plaži koji su se okupili da gledaju tako jednog devojčurka u crnom kostimu koji je izvodio akrobacije. Kada sam se vratila po češljiće videla sam da ih nije ispuštao iz ruku i zamolila sam ga da mi ih vrati. Pružio je svoju ruku ka mojoj i mislim da su nam se toga dana linije života zauvek preslikale sa dlana, na dlan.

Foto: Public