Ovo je razlog zašto se brat Miloša Bikovića zamonašio: Voleo je novac i lagodan život, ali je Bog na neverovatan način imao drugi plan

Miloš Biković je jedan od naših najperspektivnijih mladih glumaca koji uspešno gradi karijeru i u inostranstvu. Međutim, njegov rođeni brat je krenuo potpuno drugim putem i od "okorelog materijaliste", kako je za sebe rekao, postao je vernik, a smisao života je pronašao u crkvi i Bogu.

Bikovićev stariji brat, iguman Mihailo, starešina je manastira Jovanja, a glumac je jednom prilikom ispričao pojedine detalje njihovog odnosa.

- Moj brat je otišao u manastir kada je imao 22 godine, a studirao je s potomcima ruskih emigranata koji su došli u Srbiju nakon Oktobarske revolucije. Važno mi je da kažem da s njim pričam kao sa bratom, ali se uvek setim da je on ipak monah koji je svoj život posvetio Bogu. Ponekad, u razgovoru poželim da mu protivurečim, ali umesto toga, uvek mu kažem: Razmisliću o tvojim rečima - ispričao je Miloš tada za rusko izdanje magazina "Esquire" i objasnio zbog čega je njegov brat odlučio da život provede u manastiru.

- Objasnio mi je da nikada nije osetio takvu punoću života i da ju je pronašao jedino u dodiru sa Bogom. Kada je moja slava premašila sve ono što sam očekivao, sećam se da mi je brat rekao: "Sada više nisi bitan samo ti. Sada si postao simbol." On je na neki način počeo da mi se divi, iako ja to nikada nisam očekivao jer je to neobično za jednog monaha. On dobro zna koliko i kada se ja lomim i sumnjam u sebe - ispričao je iskreno Biković.

Foto: Dejan Živančević

 

- Mi smo bili u Trstu 1990. i odjednom mi dođe ideja da mi se ne gledaju više izlozi što je za mene bilo čudno jer sam bio okoreli materijalista. Otac je radio u Beču i kad me odvede u Beč - Marijahilfer Štrase je moja... iskrivi mi se vrat od gledanja izloga. Posle moram da pređem na drugu stranu da ispravim vrat od gledanja drugih izloga. I tako sam krenuo jednom ulicom, njima sam rekao da idu u šoping a da ja idem da razgledam grad. Krenuo sam ali ne gledam izloge, već gledam arhitekturu... Bio je topao dan. Dođem do kraja ulice i pogledam a ispred mene crkva. I moja prva misao je bila: Ajde da uđem u crkvu, u crkvi su debeli zidovi pa da se rashladim - objašnjavao je i nastavio:

- Boraveći tu jedno pet minuta ja sam osetio jednu takvu milinu koja je poprimila takvu snagu da sam ja počeo da ridam. Plakao sam od tuge i radosti, bukvalno sam se tresao od plača. A dve tri godine unazad bio sam kao kamen. Umirali su neki moji rođaci i tada ni suzu nisam mogao da pustim, a ovde ridam... I tako plačem bez razloga ali jako prijatan osećaj. Polako izađem iz crkve i pogledam oko sebe i vidim da su mi boje lepše, kako pomislim na ljude nekako su mi draži. I zbog tog lepog osećaja kažem sebi da ću čim dođem u Beograd krenuti u crkvu samo da mi se ovo ponovo desi.

 

 

Potom je, kako je istakao, odlazio u Sabornu crkvu svake nedelje.

- Krenem u Sabornu crkvu svake nedelje... Kako hor zapeva - od prvog do poslednjeg amin ja ne prestajem da ridam. Ne mogu da se uzdržim. Ništa nisam znao, ni kad treba da se prekrstim, ni šta znače ispovest i pričešće...Malo po malo uz bakice naučim se i ja tim pravilima ali nisam znao šta hor peva. Sve je bilo na crkveno slovenskom. Ali je interesantno da je biće osećalo šta se tu dešava. Posle kada sam ja retroaktivno analizirao na koje sam delove liturgije najviše reagovao video sam da je moje biće, iako racio nije učestvovao, osećalo... To je bio simbol vere...

 

 

A onda je shvatio da Bog poziva ljude na razne načine.

- Kad sam naučio da se ponašam u crkvi onda sam na jednoj ponoćnoj liturgiji video ispred sebe mladi par koji se drži za ruke i ljube se. I ja krenem da osuđujem - Vidi kako se ponašaju, ne treba tako već ovako... I onda mi stigne misao u glavu - A zbog čega si ti prvi put ušao u crkvu... Ja sam ušao zbog hladovine. I onda sam shvatio da Bog poziva sve na bilo koji način. Mi smo vremenski ograničena bića pa smo nestrpljivi i voleli bismo da svi ljudi odmah budu onakvi kako mi zamišljamo da se ponašaju u crkvi. A za Boga nije problem da sačeka ni 50 ni 70 godina ako u poslednjih 5 minuta čovekovog života dobije nekoga ko se iskreno okrenuo njemu - zaključio je.