Dragana Katić prodavala zlato jer nije imala novca! Voditeljka ogolila dušu i otkrila istinu o finansijskim problemima, jedno je on znao kroz šta prolazi

Dragana je ispričala da je bila primorana da proda svoje zlato kako bi majci platila lečenje i deci obezbedila sve što im je bilo potrebno.

Voditeljka Dragana Katić u svojoj ispovesti ispričala je koliko se namučila dok svoje sinove nije izvela na pravi put, a tom prilikom je otkrila i sa kakvim se sve situacijama susrela zbog bolesti svoje majke. 

Foto: Miloš Rafailović

- Prvo je imala uspešno lečenje, za četiri godine joj se pojavio recidiv i tada sam dobila u stvari prognozu, nisam dobila dijagnozu, apsolutno je sve bilo jasno, trebalo je tada, i to se dešava u trenutku kada oni završavaju osmi razred. Njenu dijagnozu dobijam 25. decembra, a 25. decembra mi je otac dobio moždani udar. Tako da bukvalno u isti dan, samo, naravno, godine su u pitanju, i tada kreće jedan košmar - s jedne strane deca se pripremaju za svoje gimnazije, Boban je u tom trenutku se spremao za Matematičku gimnaziju. Bojan kreće u pripreme za Filološku gimnaziju, i ja se sa tim svim što dobijam na papiru od lekara da treba da prođe ipak još jedan ciklus hemioterapija. Tada krećem bukvalno u borbu, prvo sa sobom, to mi je bilo prvo da sa sobom raščistim. Prvo sam otišla kod neuropsihijatra, rekla svoju situaciju i rekla da nemam vremena za terapiju. Želim, jer sam pre toga već imala iskustvo i znam šta terapija čini, ali nemam vremena. Moram instant rešenje da dobijem, zato što imam maminu kuću, imam svoju kuću, decu koja se nalaze na prekretnici, isključivo su zacrtali koje gimnazije žele da upišu, znači treba da mi se uvede lek. I tada sam, na svu sreću, naišla na razumevanje. Dobila sam lek koji sam godinu dana uzimala, ali to proleće je onako bilo prilično izazovno. Znači, to su bile hemioterapije pre podne, po podne sam snimala dva "Grand šoa", znao je samo Saša Popović. Njemu sam rekla. Znači, ne znam šta će biti, i kako će biti, prosto eto da znaš je l ti treba nešto, ne treba mi ništa, samo treba da ćutiš i da me ništa ne pitaš i da me pustiš da to radim kako radim. Naravno da je ispoštovao sve to, međutim, mi tada ulazimo u jedan period velikih finansijskih izazova i u jednom trenutku totalne finansijske nemoći. Meni se to nije u životu desilo i ja taj problem nisam imala - prisećala se teškog perioda.

Dragana je ispričala da je u jednom trenutku bila primorana da proda zlato kako bi majci platila lečenje i deci obezbedila sve što im je potrebno. 

- Imala sam problem da li ću da kupim cipele, toliko i toliko, ali sada sam došla u jedan životni problem i veliki izazov. Privatno smo plaćali časove u gimnaziji, terapije i sve što je bilo vezano za lečenje majke je posebno koštalo. Nekako nisam umela nikada sa finansijama. Nisam umela prosto da rasporedima da od dinara napravim dva ili tri, nisam imala taj talenat ni dan danas ga nemam, niti sam bilo šta naučila o tome, ali Boga mi bilo je prilično teško. Dolazi njihova matura mala, oni se spremaju. Ja sam u tom trenutku, normalno sve sam radila, za ovo niko nije znao. Za ovo su znali isključivo nekoliko mojih najbližih prijatelja koji su mi uskakali kada mi je bilo potrebno. Dolazi matura, i ja bukvalno to nikad neću zaboraviti, čovek mora da prati te znakove pored puta, ja palim lapotop ujutru da pročitam vesti i ovako link-reklama otkup zlata. Ja kažem ko to otkupljuje zlato. Nikad mi nije palo na pamet da postoji to. Krenula sam da se raspitujem. Tog dana je trebalo da idem na Bežanijsku kosu i da snimim reklamu, prođem kolima pored zlatara, uzmem iz nesesera prvi komad na koji sam naišla i odem tamo i kažem koliko, vi to otkupljujete. Kad je on meni rekao cifru, za mene je u tom trenutku rešeno moje sve, jer sam imala problem. Zaista nisam u tom trenutku mogla, a nisam želela ni od koga da tražim, jer sam smatrala da to ja treba da obezbedim svojoj deci, a to je da odu na maturu i na ekskurziju i da odu u odelima i garderobe koju oni žele. Kad je on meni rekao, ja sam samo "aha, vraćam se za pola sata", otišla do Bežanijske kose, završila sve, odnela to zlato, prodala i sutradan rekla deci da idemo. I oni su pitali mama je l si uspela da se snađeš, zato što sam ja delila sve sa njima, oni su znali i kad mi je pun i prazan novčanik i kad imam i kad nemam, i kad mi je teško i kad mi je lako. Mi smo razmenjivali sve, i stvarali tu neku vrstu povezanosti koja mi je najbitnija u vaspitanju bila povezanost sa detetom. Kažem završila sam neki posao, možeš misliti - zvali su me za neku reklamu, naravno slažem. Njih sam naučila u kući ćemo sve podeliti, i tugu i sreću uopšte nije važno šta i to ćemo ali kad izađemo, ne zato šta će sve to reći jer ja sam primer nikad nisam vodila računa šta će svet da kaže. Nego izađi i uči da to dostojanstveno poneseš, ako ne možeš, ti se malo povuci, ali nemoj, ne zato što će neko pričati o tebi da l si ovakav ili onakav, da li pokazuješ to, ne nego nauči dostojanstveno. I to je i uopšte taj mamin odlazak i njihova spoznaja njihovog odlaska. U tom trenutku sam sve spoznala. Spoznala sam da ostajem potpuno sama, spoznala sam da više apsolutno nikad nikome u životu neću biti dete, da neću nikome da budem razmažena, ništa - da je apsolutno ceo život na meni. Saznala sam kako nestaju prijatelji i ljudi koji su bili oko moje majke, koji su nestajali i koje sam u određenim trenucima molila za pomoć u njenoj bolesti. Izabrane ljude za koje sam pretpostavljala da nikad neće ništa od toga reći jer mi je jako bilo teško da tražim pomoć. To mi je najteži deo priče bio - da tražim bilo kakvu vrstu pomoći. Da ne pričam kada sam došla u situaciju da treba da tražim pomoć samo da je smestimo na pristojno mesto koje će njoj olakšati tu priču. Onda sam shvatila da svoje prijatelje treba da negujem bukvalno kao svoju drugu porodicu, da raščistim odnose u familiji jer su se jako izbistrile stvari. Nakon njenog odlaska i da sve treba da postavim na svoje mesto i da kažem da to je to. To ja život, sad si u životu, sad si odrasla, i između ostalog sad treba i da kuvaš - priča Dragana i dodaje da je želela da sama organizuje 18. rođendan blizanaca:

Foto: Aleksandar Jovanović Cile

- Ja sam njihov 18. rođendan proslavila za svoje prijatelje. Jako uzak krug prijatelja i familije koji su zaista bili deo nas, koji su učestvovali u Bobanovom i Bojanovom odrastanju. Koji su učestvovali u mom životu i pozvala isključivo drage ljude u jeda jako mali beogradski lokal i rekla sam to je moje, to je slavlje moje, oni su imali naravno svoje slavlje kako su hteli, ali su naravno ispoštovali i bili tu sa mnom i prosto negde ta pesma u nekom trenutku njihovog rođendana pa i mog je bila prisutna i bile su prisutne moje suze, ali to su bile suze radosnice. Tada sam u stvari bila srećna ne samo što oni pune 18 godina nego što smo sve to uspeli tako da izguramo, sve te probleme koje smo imali. Kako smo uspeli nekako iz svega toga da izađemo da isplivamo i da sad slavimo. Slavimo život i naravno uvek negde sa mišlju da su i oni u tom trenutku čuli i bili ponosni i slavili - iskrena je Dragana koja priča kako je izgledalo kada je njihov otac umro:

- Da su oni odrasli i da on sad ide i kako će on sad, hoće li on biti zavistan od mene, hoće on mene da zove, ja tu sad imam prilično sebičluka u sebi i dan danas to je stvar koju nisam promenila i koju sam zadržala koju je moja majka imala ja moram non-stop da ih čujem i da znam gde su, ja prosto moram, to je. Ne želim to da menjam, mislim pokušala sam i ispravila sam mnoge stvari koje mi se nisu dopadale kod sebe, ali to prosto ne želim da menjam. Znam da je prosto moja misija ako sam već ovde svesno odlučila da rodim decu da vrlo svesno treba da budem u svakom trenutku u njihovom životu, odnosno da znam gde su. Daleko od toga da sve delim, nisam sigurno na prvom mestu sa kojom će da podele neke stvari. Ne, ne bi bilo lepo uvek kažem ja sam sa 32 godine ostala u drugom stanju, to je zrela osoba, zrela ličnost formirana, vrlo svesno, dogodilo se da nismo mogli da nastavimo zajedno, njihov otac i ja, na civilizovan način to rešili. Bilo je dovoljno odnosa do trenutka dok on nije doživeo jednu saobraćajnu nezgodu koja ga je prosto omela da nije mogao potpuno normalno da funkcioniše do kraja života, ali oni su i tada bili u kontaktu sa njim, posećivali ga, jednostavno postojao je kontakt. Koliko je on mogao u tom kontaktu da učestvuje - ispričala je Dragana.