"Hapsili su me kao Eskobara!" Aca Lukas o "Sablji" i poznanstvu sa ubicama Zorana Đinđića

Policijska akcija "Sablja" ponovo je u centru pažnje s obzirom na to da je na Radio-televiziji Srbije 2. novembra počela sa emitovanjem istoimena serija. Pevač Aleksandar Vuksanović, poznatiji kao Aca Lukas, autobiografsku knjigu "Ovo sam ja" počeo je upravo periodom svog života koji je proveo iza rešetaka posle hapšenja u akciji "Sablja".

"Moju životnu priču ću početi iz sredine. Iz zatvora. Kad upadneš u taj brlog, bitno je da si svestan da ti tu nije mesto, ali da moraš da istrpiš neko vreme za koje ne znaš koliko će trajati. Jer, gadan je svet u kome živiš. Zavidan. Pun lažnih osmeha ljudi spremnih da se ogrebu makar za jednu kintu. A da bi do nje došli spremni su da ti iskopaju oko. Još uvek imam oba oka i dobro vidim, što je znak da solidno konrolišem udarce", započeo je Aca Lukas svoju životnu ispovest. 

"Evo kako sam neutralisao udarce u zatvoru. Zamislio sam da sam u kutiju čiju širinu, dubinu i visinu znam. I ne izlazim iz nje. Znam gde su joj granice i ne zahtevam mnogo od onih koji me u njoj drže. Trpim, ali ne dozvoljavam da me ponižavaju. Borim se na svoj način. A borba istinom je često uzaludna… Pročitao sam nedavno misao jednog advokata; 'Najteže je braniti nevinog čoveka'. I zaista, došlo je neko čudno vreme u kome je teško braniti se ako si nevin. Deluje nelogično, ali samo na prvi pogled, jer ovo je Srbija.

Foto: ATAIMAGES

Dvanaestog marta 2003. godine ubijen je dr Zoran Djindjić, predsednik vlade Republike Srbije. Ubijen je po izlasku iz zgrade vlade u Nemanjinoj ulici. Pogodjen je hicem iz snajpera, sa prozora zgrade koja se nalazi sa druge strane ulice. Kao ubica je označen i osudjen Zvezdan Jovanović, a kao neposredni pomagači su proglašeni Milorad Ulemek Legija i vodje zemunskog klana Dušan Spasojević i Mile Luković Kum.

Poznavao sam svu trojicu. Nismo bili prijatelji, ali sam ih poznavao. I nisam to krio. Uostalom, štampa je beležila svaki moj korak i susrete sa žestokim momcima. Zašto bih to krio ili se zbog toga stideo?! Sa žestokim momcima sam se družio i u detinjstvu. Kad sam počeo da pevam na splavovima, oni su bili stalni gosti. I to naoružani gosti, koji nikada nisu zloupotrebili naše poznanstvo. Jednostavno - oni su radili svoj, a ja svoj posao.

Foto: ATAIMAGES

Živeo sam u blizini Šilerove ulice u kojoj se nalazila centrala zemunskog klana. To su bila prepodnevna ili popodnevna druženja uz kafu ili neko piće. Napravili su poslovnu zgradu, koja je kasnije ritualno srušena. Sa tim rušenjem je sigurno uklonjeno mnogo dokaza o saradnji vlasti i zemunskog klana.

Pričali su otvoreno o poslovima, što mene nije zanimalo. Pojavljivale su se tu poznate gradske njuške, ali nisam video nikog od poznatih, koji su kasnije pominjani kao stalni posetoioci. Oni su pominjali Čedu Jovanovića, ali ga ja nikad tu nisam video. Bilo mi je čudno što su u novinama povezivani sa Vukom Draškovićem, a ispostavilo se kasnije da su oni pokušali u Budvi atentat na Vuka. Pominjan je i dr Vojislav Šešelj, ali ga ja zaista nisam video u Šilerovoj ulici.

Nešto je, ipak, ukazivalo na to čiji su ljudi iz zemunskog klana, ili kome su naklonjeni. Ili je to bio dobar samo marketinški potez Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića? Sve je u zgradi i na zgradi bilo u bojama Demokratske stranke: žuto i plavo. Činjenica da su bili dobri sa Čumetom, znači da su bili dobri i sa Djindjićem, čiji je kum Dragoljub Mihajlović, Čumetov školski drug. To klupko ljudi iz vlasti i ljudi podzemlja, kad sam kasnije saznao za njega, podsetilo me na  zmijarnik. Kad je puklo poslovno druženje sa Čumetom, puklo je i u dvorištu Čumetove firme u koje su bačene bombe. I odnosi izmedju nekadašnjih pajtosa su se zategli.

Nekada je bilo neprijatno sedeti i razgovarati, jer su sve češće pričali o politici.

- Samo da pobedimo ovoga - rekao mi je Spasojević uoči izbora.

- Koga? Koštunicu? – pitao sam reda radi.

- Šta lupaš! Labusa da pobedimo.

Foto: ATAIMAGES

Znao sam imena političara, ali ih nisam lično poznavao niti sam znao njihove medjusobne odnose. Bio sam pevač, koji je imao svoj svet u kome se ugodno osećao.

Neposredno posle ubistva premijera, Nataša Mićić, predsednica Skupštine Srbije, proglasila je vanredno stanje, i ubrzo je sprovedena najveća akcija u istoriji srpske policije. Dobila je naziv "Sablja". Koliko je zaista bila oštra ta sablja ni danas mi nije sasvim jasno, ali zato znam da je mene zakačila svojim najtupljim delom.

Ispred moje kuće bio je parkiran crni džip sa zatamnjenim staklima, jednom stranom potpuno naslonjen na ogradu. Džip je bio prazan. Tek mnogo dana kasnije saznao sam za njegovu neostvarenu ulogu smišljenu u nečijoj suludoj policijskoj glavi spremnoj da režira tudji život po svom nahodjenju.

Foto: ATAIMAGES

Kao u filmu kad su jurili Eskobara, nekoliko merdevina je bilo naslonjeno na ogradu. Sve je ličilo na scenografiju u koju tek treba da uskoče policajci.

Odmah sam primetio da su sigurnosne kamere pomerene i okrenute na gore, prema nebu.

Ništa mi nije bilo jasno. Šta su policajci tražili u mojoj kući? A još mi je manje bilo jasno kada sam pronašao čuvara parkinga. Preplašen, neprestano se okretao tražeči pogledom specijalce."