Majka bacila dete u Savu: Sud izrekao presudu, pa dao obrazloženje

Viši sud u Zagrebu juče je izrekao nepravosnažnu presudu majci koja je u januaru prošle godine ubila svoju ćerku bacivši je u reku Savu. Sudija je u obrazloženju posebno naglasila težinu zločina, ističući da je optužena usmrtila dete koje joj je bezuslovno verovalo kao majci.

Optužena nije dovedena na izricanje presude, a novinarima je na početku suđenja naglašeno da ne smeju objavljivati lične podatke o njoj. Sud ju je proglasio krivom i osudio na kaznu zatvora u trajanju od 15 godina, uz izricanje mere obaveznog psihijatrijskog lečenja. Nakon izlaska iz zatvora, biće pod pojačanim nadzorom, a pritvor joj je produžen odlukom suda.

Obrazlažući presudu, sudija je navela da je optužena priznala krivično delo. Utvrđeno je da je automobilom došla do obale Save, ušla u reku noseći dete i potom ga ispustila u vodu. Takođe je utvrđeno da je dete imalo razvojne poteškoće, iako nije postojala zvanična medicinska dijagnoza.

Tokom postupka ispitivano je da li je optužena u trenutku izvršenja krivičnog dela bila uračunljiva, odnosno da li je bila svesna značenja i posledica svojih postupaka. Psihijatrijski veštaci su zaključili da je bila bitno smanjeno uračunljiva usled teške depresivne reakcije povezane sa bolešću deteta i neuspešnim pokušajima lečenja, ali je sud ocenio da je ipak razumela da svojim postupkom usmrćuje sopstveno dete, prenosi Index.

Kao jedan od ključnih trenutaka njenog psihičkog sloma naveden je boravak u igraonici, gde dete, prema navodima, nije reagovalo na majčine pozive. Tokom suđenja svedočili su članovi porodice, zaposleni u igraonici, kao i druge osobe, dok su pregledani i snimci sa nadzornih kamera.

Psihičko stanje i put ka tragediji

Sud je utvrdio da je optužena imala rizičnu trudnoću, te da je kada je dete imalo 18 meseci uočila zaostajanje u razvoju. Napustila je posao i u potpunosti se posvetila brizi o ćerki, vodila je na razne tretmane i programe podrške, ali se njeno psihičko stanje vremenom pogoršavalo. Postajala je anksiozna, povučena i izrazito nesigurna u svoju roditeljsku ulogu, zapostavila je sopstveni izgled i zdravlje, ali je istovremeno neprestano tražila savete i pomoć.

Iako su joj lekari ranije preporučivali psihijatrijsko lečenje, ona to nije prihvatila, a stanje je vremenom poprimilo i suicidalne obrise. Porodica je pokušavala da joj pomogne, a čak joj je bio zakazan pregled kod psihijatra za dan nakon zločina. Nekoliko dana ranije sestri je poverila sina, rekavši da više nije u stanju da brine o njemu.

Na dan zločina bila je u Centru za socijalni rad, tražeći pomoć i informacije o tome da li njeno dete ima autizam. Nakon toga je otišla u igraonicu, gde je boravila do oko 15 časova. Zaposleni su je opisali kao potištenu, dok su snimci pokazali da je dete stalno držala uz sebe. U 15.14 časova otišla je do reke Save i tamo usmrtila dete, a u 16.11 časova pozvala je policiju i priznala šta je učinila.

Sud je kao otežavajuće okolnosti naveo činjenicu da je žrtva bilo dete sa posebnim potrebama, kao i izuzetnu prisebnost optužene nakon izvršenog dela, uključujući i poziv policiji. Takođe je istaknuto da je njenim postupkom njenom sinu uskraćeno odrastanje uz majku i sestru.

Kao olakšavajuće okolnosti sud je uzeo priznanje krivičnog dela, dosadašnju neosuđivanost, ali i težinu emocionalnog tereta sa kojim će optužena živeti zbog smrti sopstvenog deteta. Iako je bila bitno smanjeno uračunljiva, sud je ocenio da to ne predstavlja osnov za dodatno ublažavanje kazne. Zakonom je zaprećena kazna od 10 do 40 godina zatvora, a sud je procenio da je kazna od 15 godina zatvora primerena težini dela.

Mera obaveznog psihijatrijskog lečenja izrečena je kako bi se sprečilo ponovno pogoršanje njenog psihičkog stanja i mogućnost ponavljanja krivičnog dela.

Na kraju obrazloženja, sudija se osvrnula i na širi društveni kontekst ove tragedije, navodeći da je slučaj duboko potresao javnost i otvorio pitanje da li su institucije i pojedinci mogli da reaguju ranije. Naglasila je da su mnogi roditelji dece sa razvojnim poteškoćama u savremenom društvu prepušteni sami sebi, bez adekvatne podrške sistema.

Istaknuto je da ova tragedija ne predstavlja samo porodičnu nesreću, već i upozorenje društvu o nužnosti stvaranja sveobuhvatnog, stručnog i dostupnog sistema pomoći deci sa smetnjama u razvoju i njihovim roditeljima, kako bi se sprečilo da se ovakvi tragični događaji ikada ponove.

BONUS VIDEO