Horor u Parcanima! Ubio devojčicu (16), pa je mrtvu silovao - psi je pronašli u kanalu

Petnaestogodišnja devojčica, Dušica Ilić, pronađena je mrtva u selu Parcani pod brutalnim okolnostima, a istraga njenog ubistva dovela je do hapšenja i, kasnije, prve maksimalne kazne od 40 godina zatvora u Srbiji za višestrukog ubicu i silovatelja Gorana Ilića.

Priča o Dušici Ilić priča je o tragično prekinutoj mladosti i nezamislivoj svireposti. Ova petnaestogodišnjakinja, učenica prve godine Srednje frizerske škole u Beogradu, opisana od svih kao "anđeo" i "najbolje dete u selu", svakodnevno je savladavala rutu od Beograda do Ralje autobusom, a zatim pešačila četiri kilometra neosvetljenim putem do svoje kuće u Parcanima. Taj put postao je njena golgota 4. aprila 2001. godine.

Monstrum je čekao u žbunju

Njen komšija, Goran Ilić, čovek čija je prošlost bila ispisana krvlju i zločinima, tog dana ju je čekao sakriven u žbunju pored puta, poput predatora, vrebao je trenutak i kada je Dušica naišla, napao ju je. Borila se za život, o čemu svedoči i sat koji mu je verovatno strgla sa ruke, a koji je on sutradan bezuspešno tražio na mestu zločina.

Međutim, devojčica je bila nemoćna protiv njegove sirove snage i monstruozne namere, ubio ju je udarajući je kamenom u glavu. Kao da sam čin oduzimanja nevinog života nije bio dovoljan, Ilić je žrtvu silovao, odnosno njeno beživotno telo pre nego što ga je odbacio u kanal pored puta. Otišao je kući, oprao tragove svoje monstruoznosti, hladan i proračunat.

Porodica je odmah shvatila da nešto nije u redu. Nestanak je prijavljen, ali su, prema gorkim svedočenjima Dušičine tetke Gordane koja ju je odnegovala, naišli na zid birokratije i nerazumevanja. Rečeno im je da čekaju sedam dana pre podnošenja prijave, da bi tek na insistiranje, kada je shvaćeno da je reč o maloletnici, prijava bila uzeta.

Foto: Foto: Policija

 

Potraga trajala 11 dana

Potraga je trajala mučnih, beskrajnih 11 dana, a onda, na sam dan Uskrsa, 15. aprila, na najradosniji hrišćanski praznik, stigla je najstrašnija moguća vest. Telo nesrećne devojčice, skriveno u priobalnom rastinju, otkrili su psi lutalice.

Goran Ilić: Anatomija zla – od popravnog doma do trostrukog ubice

Hapšenje Gorana Ilića usledilo je brzo nakon pronalaska tela, 19. aprila. Klupko njegove prošlosti počelo je da se odmotava, otkrivajući zastrašujući portret čoveka koji je, činilo se, živeo da bi nanosio zlo. Njegov kriminalni put počeo je još u maloletničkim danima, serijom krađa i razbojništava zbog kojih je poslat u Vaspitno-popravni dom u Kruševcu.

 

Prvi put ubio majku i dva maloletna deteta, pa je silovao dvaputa! 

Prvi zaista monstruozni zločin počinio je tokom dopusta iz doma, 19. septembra 1984. godine. Na izletištu Šuplja Stena na Avali, ubio je Zoru Radojčić (35), majku dvoje maloletne dece, ali, nije se zaustavio na ubistvu. Silovao ju je, zatim se, prema rekonstrukciji, udaljio, prošetao, da bi se potom vratio i još jednom izvršio gnusni čin silovanja nad njenim mrtvim telom.

Za ovaj zločin, koji je uključivao ubistvo, pljačku i dvostruko silovanje mrtve žene, Okružni sud u Beogradu osudio ga je na 14.5 godina zatvora. Vrhovni sud je kaznu neznatno povećao na 15 godina. U to vreme, iako je formalno postojala smrtna kazna, ona mu nije izrečena, a 15 godina je bio zakonski maksimum za samo krivično delo ubistva koje mu je stavljeno na teret, uprkos brutalnosti i pratećim delima.

Boravak iza rešetaka nije zaustavio monstruma

Ni boravak iza rešetaka nije zaustavio njegovu ubilačku prirodu, u Kazneno-popravnom domu Zabela, 1987. godine, ubio je drugog osuđenika. Zbog toga mu je Okružni sud u Požarevcu objedinio kazne i osudio ga na ukupno 20 godina robije. Međutim, zahvaljujući amnestiji iz 1990. godine, ova kazna mu je umanjena za čitavu petinu. To je značilo da je, umesto da odsluži punu kaznu za svoja zlodela, na slobodu izašao u septembru 2000. godine, četiri godine ranije.

Nastanio se kod očuha u Parcanima, prijavio prebivalište, ali nikakav poseban nadzor nad ovim čovekom, očigledno, nije uspostavljen. Policijski potpukovnik Gutić, koji je vodio istragu ubistva Dušice, nije imao dilemu, izjavivši da se "osnovano pretpostavlja da se radi o psihopati".

Presuda za istoriju: 40 godina za neokajano zlo

Suđenje Goranu Iliću u Beogradskom okružnom sudu postalo je medijski događaj, i javnost je tražila najstrožu kaznu. Sudija Zoran Tatalović je 31. maja 2002. godine ispisao istoriju srpskog pravosuđa. Izričući prvu kaznu od 40 godina zatvora, maksimalnu moguću nakon ukidanja smrtne kazne. Sudija se direktno, povišenim i strogim tonom, obratio Iliću, čoveku koji tokom celog procesa nije pokazao ni trunku kajanja, sedeći hladno i bezizražajno.

"Da li ljudski život za vas nešto predstavlja? Nijednog trenutka se niste pokajali niti oborili glavu. Koja kazna, osim maksimalne, postoji za vas? Vaša rođena majka je na suđenju rekla da je Dušica bila anđeo i da ste zaslužili da vam sečemo parče po parče mesa ako utvrdimo da ste je ubili", izjavio je tada Tatalović.

Ilić je na ove reči ostao nem, ignorišući sudiju, potvrđujući sliku okorelog zločinca oguglalog na sve, pa i na najstrože presude. Izrečena kazna predstavljala je odgovor sistema na nezamislivu brutalnost, ali i priznanje da za neka dela potpuna resocijalizacija jednostavno nije moguća.

Zločin počinjen uoči Vaskrsa

U atmosferi straha i zbunjenosti, počele su da kolaju razne teorije. Proširila se vest o mogućoj umešanosti sekte "Devičanska krv", s obzirom da je žrtva bila devojčica i da je zločin počinjen uoči Vaskrsa. Dušičin otac nije verovao u te priče, ali pitanje je ostalo da visi u vazduhu. Da li je slučajnost što su psi pronašli Dušičino telo baš na Vaskrs, ili ih je neko tamo odveo?

Ova pitanje, iako spekulativne, odražavalo je duboku traumu i potrebu da se pronađe smisao u nezamislivom hororu. Slučaj je pokrenuo i širu debatu o kaznenoj politici – da li je za ovakve zločince adekvatna bilo koja kazna osim smrtne? Da li sistem pomilovanja i amnestija sme da se odnosi na počinioce najmonstruoznijih dela? Kako osigurati da ovakvi pojedinci, za koje je očigledno da nisu sposobni za resocijalizaciju, više nikada ne dobiju priliku da ponove zločin?