Znao da je na "spisku smrti": Motiv ubistva Gorana Vukovića otkriven nakon 30 godina

Beogradske devedesete bile su vreme u kojem su se granice između podzemlja i politike često gubile, a život kriminalaca merio se danima, ne godinama. Među onima čija je sudbina i danas obavijena velom misterije nalazi se i čovek za koga se govorilo da je preživeo nemoguće — sve dok nije došao red na poslednju zasedu.

Goran Vuković Majmun, pripadnik takozvanog voždovačkog kriminalnog klana, izbegao je čak šest atentata, pre nego što je likvidiran u svom automobilu u decembru 1994. godine

Preživeo je miniranje automobila, pogodak zoljom, zasedu koju su mu postavili pripadnici specijalne brigade savezne policije, koji su takođe imali škorpion sa prigušivačem, te da je na njega pucano iz puške SAR od koje je poginuo i Giška...

Lov na Gorana Vukovića počeo je 1991. godine, kad se vratio u Beograd posle petogodišnje robije zbog ubistva Ljube Zemunca, a završio se 12. decembra 1994. godine nedaleko od zgrade Jugoslovenskog dramskog pozorišta, kada je u njega ispaljena "kiša" metaka pošto je ubacio ključ u bravu svog BMW-a 850.

Ono što je specifično za Vukovića, za razliku od ostalih ubijenih učesnika filma "Vidimo se u čitulji", jeste činjenica da je u kultnom dokumentarcu samo on pomenuo fantomski "spisak smrti" i tvrdio da je saznao da je njegovo ime upisano na "državnu listu za odstrel".

- Saznao sam da posoji spisak od deset ljudi u Beogradu za likvidaciju, ali taj spisak nije pravljen u podzemlju. Preistipao sam se, ne znam šta sam se ja zamerio državi. Nemam pojma zbog čega bi neko želeo moju smrt. Mene su te lude godine prošle - pričao je Vuković u filmu. Samo nekoliko meseci po objavljivanju "Vidimo se u čitulji", na njega su ispaljeni smrtonosni hici, 12. decembra 1994. godine.

Do danas traje misterija o tome kome je Goran Vuković zasmetao i dospeo na "crnu listu" države. Postoji mnogo teorija o tome, pričalo se o obračunu u podzemlju, o likvidaciji Ljube Zemunca, međutim po svvemu sudeći motiv treba tražiti u politici.

Foto: printscreen facebook

Ovakvog mišljenja je i Dejan Perović, ekonomista spoljne trgovine, ugostitelj i veliki svedok iz vremena devedesetih.

- Giška i Goran Vuković su stradali zbog politike. Giška je Goranu usadio tu ideju o Vukovoj stranci, taj famozni SPO u koji su bili učlanjeni mnogi Voždovčani. Goran je govorio da postoji spisak po kome ih neko ubija. Goran je držao diskoteku „Luv“ na Voždovcu. Jednom sam sa ujakom i drugovima bio tamo, oni su tražili od di-džeja da pusti pesmu od Bekija Bekića „Život je tamnica“, što je tad bio hit. Pili smo neko skupo vino. Ujak je pitao Gorana posle ne znam kog atentata, zna li ko hoće da ga ubije. On je rekao da ne zna i da ne može da ide redom gradom i da ubija svakog na koga posumnja. Posle par meseci kad smo se sreli, rekao je da zna hoće da ga ubije, da postoji spisak i ko je sve na njemu. Neki kažu da su hteli da ga ubiju zašto što je imao kontakte sa Crnogorcima i sa Karadžićem i Bosancima, ali ja mislim da je ubijen zato što je pozivao na novi 9. mart. Išao je direktno protiv države, protiv vlasti, finansirao je opozicioni SPO, ogromne sume novca kažu da su bile u pitanju, a znamo kako je pre toga završio Beli koji je isto to radio. On je verovatno očekivao da će to da mu se isplati, da će da dobije placeve i lokale, meni je pričao da ulazi u politiku kao Ražnatović. Nisam hteo da guram nos u te stvari i da ga previše ispitujem o tome. Država je sigurno znala da on finansira opoziciju i da vodi jaku grupu naoružanih opasnih momaka, a to nijedna vlast neće da dozvoli - neveo je Dejan Perović.

Dodao je i to da je Goran Vuković bio uvek oprezan.

- Sedeo je uvek leđima okrenutim zidu da ima pregled situacije, nije pušio, što je veoma bitna stavka za ljude iz tog sveta. Njima je svaki trenutak bitan kako u sekundi mogu da reaguju na opasnost, tako da budu uvek spremni da izvade pištolj, a ako im je cigara u ruci, to je ta sekunda koja bi ih koštala života. To mi je on pričao. Goran je uspeo da izbegne mnoge pokušaje atentata i da čak rani svoje napadače. Takođe mi je govorio još jedna stvar koja mu je spasila život, da uvek ispali dva metka, da prvo puca u napadača, pa onda u vazduh, jer posle na sudu može da se brani kako je prvi bio metak upozorenja u vazduh, pa posle nek oni dokazuju istinu. Inače, on je preživeo 10 atenata, a ne 5 kao što novine pišu. Na njega su pucali iz pištolja, pušaka, zolje, postavljan mu je eksploziv... Čak je uspeo da uhapsi dvojicu koji su pokušali da ga ubiju, koje je pretresao i našao mi značke! To su bili policajci saveznog SUP-a. Svi su vezivali atentate na Gorana Vukovića kao da je to duga ruka Ljubinih drugova, da je to osveta, ali to nije tačno. To je već bilo prošlo vreme, Goran je imao nove neprijatelje, njegov Voždovački klan je mnogo ojačao i smetali su. Kad bi nekad dolazio kod starih drugova u Sarajevsku ulicu, zamerali su mu što ne vrati staru slavu tog kraja jer su tu nekad bili najjači momci koji su najveće probleme zadavali policajcima. Trebalo im je dvadesetak godina da unište kult te ulice, ali se onda kriminal proširio na ostale krajeve grada - naveo je Perović i intervjuu za Jutjun kanal Fajteri.

Likvidacija Branislava Matića Belog, smatra se za prvu političku likvidaciju devedesetih - motiv: finansiranje tadašnjeg SPO.

Tog 4. avgusta 1991. ubijen je Branislav Matić Beli, osnivač Srpske garde i najbolji prijatelj Đorđa Božovića Giške, a počinilac ovog ubistva, kako i mnogih koja su se dogodila nakon njega u burnim devedesetim, do danas je ostao nepoznat. Ispred porodične kuće Matića u ulici Milana Raspopovića broj 3 na Voždovcu tog 4. avgusta dugo je stajao parkiran beli kombi registarskih oznaka BG 920-039, a iza njega su bila sakrivena dvojica maskiranih napadača.

Kada je Branislav Matić Beli oko 21.20 parkirao automobil oni su izašli iz zasede i otvorili vatru. Dok je zaključavao vrata automobila primetio je svoje ubice i stigao je samo da uzvikne “Lezite!” i da upozori na opasnost suprugu Tanju Matić, komšinicu, koja je bila sa dvoje dece, i devojku Đorđa Božovića Giške, koje su neposredno pre nego što su se začuli pucnji napustile vozilo.

Matić se u politiku se uključio krajem osamdesetih godina, kao pristalica Slobodana Miloševića. Poznato je da je 10.000 nemačakih maraka poklonio Zajmu za preporod Srbije. Zbog Miloševićevog komunizma već početkom devedesetih postaje njegov protivnik i glavni finansijer njemu suprotstavljene struje, tada najjače opozicione partije SPO, čiji je lider bio Vuk Drašković.

BONUS VIDEO