UGLEDAO JE STRAVIČAN PRIZOR I SKOČIO U JEZERO! Marko je iz vode izvukao onesvešćenog druga i sprečio JOŠ VEĆU TRAGEDIJU!

Samo je jedan dan prošao od strašne tragedije koja je Majdanpek zavilia u crno. Trojica drugova, krenuli su kolima na majdanpečko jezero iz najbolje namere kao i svaki put do tada, ne sluteći da od tog trenutka Bogdana više nikada neće videti.

Ceo grad je obavijen tugom za momkom Bogdanom Ilićem koji je sa svega devetnaest godina izgubio život u stravičnoj nesreći utopivši se u jezeru Veliki Zaton.

Kad je trebalo da se raduje životu, da Majdanpeku donosi još dosta odličja sa bokserskih mečeva, da se zaposli i bude oslonac svojoj porodici. Sve je stalo u jednom trenutku i postalo nestvarno. Niko se još uvek ne miri sa činjenicom da je porodicu Ilić, Bogdanove drugove, poznanike, komšije, zadesila ovakava nesreća.

Foto: informer/V.J.

Oni koji su sa njim provodili najviše vremena, njegovi drugari, Mateja, Marko, Ognjen, Aleksa, Lazar, Vuk, Veljko i još mnogo njih koji baš za ovog momka, kažu da im je bio najbolji drug, najbolji od svih. Ne mire se sa činjenicom da ga ujutru neće pozvati telefonom na trening, u teretanu, u kafić....

Njih četvoricu sreli smo po povratku iz stana Bogdanove porodice kako u tišini idu ulicom, tužnih lica i očiju punih suza. Potpuno utučeni, još uvek nisu svesni svega i ne mogu da prihvate stvarnost. Među njima je i on, Marko Nikolić (17) istina dve godine mlađi, ali kako kaže, Bogdanov drug od malena. I baš on i njegov drug Veljko B. (17) te kobne večeri prvi su naišli i zatekli stravičan prizor, koji će kako kažu pamtiti dok su živi.

Foto: printscreen

,, Naišli smo prvi odmah čim se desila nesreća. To je toliki stres koji ne može rečima da se opiše. Međutim, iako je bio mrak, video sam kako Vuk pluta a da Lazar uz tešku muku pokušava da ispliva. Ni trenutka nisam razmišljao,niti se dvoumio, jer je bilo i hladno i mračno, da li da skočim u jezero i priteknem im u pomoć. Jednostavno ne znam kako da vam kažem, uopšte nisam imao strah.

Lazar mi je pomogao da nekako izvučemo Vuka na obalu i odmah smo krenuli da mu pomažemo, da ga oživljavamo. Nismo ni znali kako se to ispravno radi, ali na pameti nam je bilo jedno da mora da se povrati i da ostane živ.

Foto: V.J.

Pritiskali smo mu stomak, kako bi izašla voda koje se nagutao i hvala Bogu nekako se povratio, kaže još uvek utučen i zbunjen Marko, koji ima svega sedamnaest godina, a koji je učinio nešto što bi uradio retko ko, možda i sa mnogo više životnog iskustva.

Učenik je drugog razreda srednje Medicinske škole u Zaječaru i celoga života će ga pratiti slika svega što je preživeo tog kobnog drugog dana Uskrsa.

,, Za to vreme dok sam ja bio dole, Veljko je ostao u autu i pozvao je Hitnu pomoć Doma zdravlja koja je stigla brzo. Tek tada me je sustigao stres, postao sam svestan šta smo preživeli shvativši da Bogdana nema.

Foto: informer/V.J.

Međutim, tada je već bilo kasno..... priča za Informer Marko N. iz Majdanpeka, učenik drugog razreda srednje Medicinske škole u Zaječaru kome kako se sada čini niko nikada neće moći da izmami ni blagi osmeh na licu.

Svaka njegova izgovorena reč svodi se na šapat ispunjen setom i tugom za izgubljenim drugom iz detinjstva. Spuštenih glava stajali su i njih trojica, Mateja, Ognej i Aleksa, u isto vreme misleći isto, izgovarajući u isti glas...

,, Ne, ovo je nemoguće, još uvek ne možemo da prihvatimo da ga više nećemo čuti, da ga nećemo videti ..Bogdan će uvek biti tu,pored nas i sa nama ....