Vlasnik kockarnica dignut u vazduh: Ubica bogataša aktivirao bombu iz Pionirskog parka!

Rade Međed (32), vlasnik nekoliko velikih kockarnica, bio je prva žrtva beogradskog podzemlja koja je stradala u ekspoloziji podmetnute bombe pre tačno 30 godina.

Kada je tog 15. novembra 1994. na početku Ulice kneza Miloša ušao u svoj džip i upalio motor, napadač je najverovatnije iz Pionirskog parka daljinskim aktivirao eksploziv i usmrtio ga.

Likvidiran je "hirurški" precizno, a izvori iz podzemlja tvrdili su da su "mineri" došli iz Švajcarske. Naravno, njihov identitet nikad nije otkriven te se tako i ovaj slučaj našao u moru nerešenih iz tog perioda.

Svi žestoki momci od tada su počeli redovno da proveravaju svoja kola pre nego što sednu u njih ili bi ih ostavljali nekom na čuvanje.

Međed je bio tipičan predstavnik turbo-folk bogataša koji je prve veće pare obrnuo preko kockarnica i postao imućni biznismen. Važio je za čoveka sa odličnim vezama u finansijsko-političkom establišmentu (a bio je i zet poznatog beogradskog bankara). 

Foto: Legende devedesetih/Puls asfalta/Fejsbuk

Brat po majci mu je bio Radovan Lagundžin Žabac (20), jedan od žešćih momaka generacije Aleksandra Kneževića Kneleta i njegov najbolji prijatelj. Žabac je likvidiran među prvima, u novembru 1990., a Knele nepune dve godine kasnije, 28. oktobra 1992.

Sahranjeni zajedno

Koliko je Međed voleo svog mlađeg brata, govori i činjenica da je kazino "Frog" (Žaba) nazvao po njemu. Sahranjen je upravo pored njega, u istoj grobnici. 

Žabac će ostati upamćen da mu za svog kratkog života ništa nije falilo, a ipak ga je privlačila druga strana zakona. Još u osnovnoj školi je bio poznat kao incidentan tip. Kada je odrastao, počeli su da ga porede sa ozloglašenim Rankom Rubežićem.

U uličnim obračunima je koristio i hladno i vatreno oružje. Ubijen je u Ulici vojvode Stepe u Beogradu. Upucao ga je Dejan Janković kada ga je Lagundžin, koji se taksijem vraćao sa mitinga SPO, spazio i izašao iz kola.

Došlo je do rasprave i prgavi Žabac je izvadio pištolj. U tom trenutku naišao je tramvaj i razdvojio ih, a kada je tramvaj prošao, Janković je izvadio kratež iz koga je ispalio dva hica - jedan je Lagundžina pogodio u glavu, a drugi u prepone. Žabac je sutradan preminuo u Urgentnom centru. 

Foto: Legende devedesetih/Puls asfalta/Fejsbuk

Lagundžin i Knele su bili različitih karaktera, ali ih je spajala zajednčka osobina - hrabrost na ivici ludila. Knele je bio vatreni Delija, Žabac Grobar. Kneletu je idol bio Radovan Božović Giška, Žapcu Ranko. Knele je voleo fer tuče, Žabac pištolje.

Knele je bio druželjubiv, omiljen i popularan, Radovan nije imao poverenja u druge, družio se samo sa Kneletom. Uprkos razlikama, bili su najbolji drugovi i čak tetovirali imena jedan drugoga na ramenima.

Poznata je priča kada se Knele potukao "na fer" sa jednim starijim dečkom sa Konjarnika, Žabac je uleteo i drškom pištolja ga udario po temenu, na šta se ovaj povukao okrvavljene glave. Zajedno su imali mnoge akcije u Beogradu i postali poznati na asfaltu. Bili su simpatizeri SPO.

Kada je Žabac ubijen, Knele je digao ceo Voždovac na noge da pronađe ubicu, ali je saznao da je uzalud, jer je Janković već bio pobegao u Frankfurt. Knele nije stigao da osveti najboljeg prijatelja.

Janković je izručen Srbiji 1998., kada je osuđen zbog prekoračenja nužne samoodbrane na pet godina, da bi mu Vrhovni sud Srbije smanjio kaznu na tri godine.

Na Žapčevoj sahrani Giška je zamolio omladinu da se ne ubijaju međusobno. 

Foto: Legende devedesetih/Puls asfalta/Fejsbuk

Kneletov oproštajni govor

Knele je takođe održao potresan govor o prijateljstvu koji prenosimo u celosti:

"Voleo sam te, voleli smo te svi koji smo ovde. Duboko smo potreseni činjenicom da te više nema, da te neće ni biti. Nekako, rasli smo zajedno, shvatali smo koliko je ceo život surov i borili smo se mi protiv njega. Prve utakmice, prve tuče, prve ljubavi, prva razočarenja, prve boli prošli smo zajedno. Znao sam da ništa ne može da nas rastavi, ali ovo je više od onoga što mi možemo i protiv čega niko nikada nije mogao, a sve to smo prihvatali kao stvari koje se dešavaju samo drugima. Voleli su te ljudi, svi koji su ovde, dokazali su to. Kako ćemo bez tebe, mi to najmanje znamo. Mi moramo prihvatiti da nas više nikada nećeš potapšati po ramenu, da se nećemo više nikada smejati našim dogodovštinama koje smo pravili. Još uvek smo duboko potreseni čudom koje se zove večiti nestanak i bol tek počinje da nastupa, i sva sećanja bolno kidaju i razaraju, ne dopuštajući onome realnome u nama da prihvati taj nestanak kao nešto konačno. Godine iza nas isplivavaju kao virovi reke i nose ono bezbrižno detinjstvo koje je ostalo iza nas. Samo što smo postali ljudi, a svi znamo koliko nam je to bilo teško, kada smo prošli one najveće prepreke, formirali se i postao svako od nas neko, tebe je Bog uzeo. Zašto? Zašto je ostavio uplakanu majku, oca, braću? Ovo nikada neće prestati da peče. Ona je ta koja mu je dala život i želela najbolje. Bog je taj koji mu je oduzeo i ostavio prazna srca u kojima je za večno ostavio jedan veliki i kobni mrak. Sećaćemo se, to je jedino što nam ostaje, i moraćemo naučiti da živimo sa tim. Jer, Žaki, postoje dve smrti - druga je biti zaboravljen. Kunem ti se da te nikada nećemo zaboraviti."