Tužba vredna 300 milijardi evra - Bivša italijanska kraljevska porodica vodi bitku za otetu imovinu

Članovi bivše italijanske kraljevske porodice pokrenuli su tužbu protiv države, za povraćaj vrednih komada nakita i palata, za koje neki stručnjaci procenjuju da vrede preko 300 milijardi evra.

Četvoro članova porodice Savoja, koja je nekada sedela na italijanskom tronu, obratiće se Evropskom sudu za ljudska prava jer ne prihvataju odluku rimskog građanskog suda od 15. maja, prema kojoj dragoceni nakit koji je poslednji kralj Italije 1946. godine dobrovoljno predao Narodnoj banci Italije predstavlja državnu imovinu, piše Index.hu.

Vojvoda od Venecije i njegove tetke osporavaju tvrdnju da su dragocenosti iz sefa državne krunske dragocenosti, insistirajući na tome da su bile u privatnom vlasništvu porodice. Takođe zahtevaju da ih Italija obešteti za konfiskovane palate, dvorce i vile.

Ovo nije prvi put da se pitanje nakita italijanske kraljevske porodice pojavljuje u medijima, jer je porodica Savoja još 2021. godine prvi put podnela zahtev da im Italijanska narodna banka vrati dragocenosti koje su ostavljene u depozitu. Međutim, i Narodna banka Italije i Ministarstvo finansija taj su zahtev odbili.

Pravna bitka je tako započela 2022. godine, a završila se sredinom ovog meseca pravosnažnom presudom. Ipak, porodica ne odustaje. Emanuel Filiberto, vojvoda od Venecije, objavio je na društvenim mrežama da ispunjava svoje obećanje iz 2022. godine: ako odluka bude nepovoljna po njih, zajedno sa svojim tetkama, ćerkama poslednjeg italijanskog kralja, princezama Marijom Gabrielom, Marijom Piom i Marijom Beatricom i preneće borbu za nasledstvo na međunarodni nivo.

Dodatnu složenost ovom slučaju unosi i činjenica da se dve grane porodice Savoja smatraju legitimnim naslednicima trona. Naime, tzv. aostanska grana osporava legitimitet Emanuela Filiberta kao poglavara porodice, tvrdeći da njegov otac, preminuli Vitorio Emanuele, vojvoda od Napulja, nije tražio dozvolu kralja Umberta II da se oženi Marinom Dorijom, svetskom šampionkom u skijanju na vodi švajcarskog porekla i građanskog porekla.

Foto: profimedia

Prema njihovom tumačenju, taj brak se smatra morganatskim, što znači da ni njihov jedini sin, Emanuel Filiberto, niti njegova starija ćerka, Viktorija, vojvotkinja od Karinjana, nemaju pravo da budu na čelu kuće Savoja.

U vezi sa pitanjem nakita, oglasio se i Emanuel Filibertov rođak iz ove suparničke grane Aimone, vojvoda od Aoste, koji sebe smatra praunukom kralja Viktora Emanuela II i pravim poglavarom porodice, a u intervjuu za list Corriere della Sera izneo je svoje stavove o čitavom sporu.

On se slaže sa odlukom suda da dragocena pokretna imovina predstavlja krunski nakit Kraljevine Italije, te je u skladu sa XIII odredbom Ustava Italijanske Republike, zajedno sa svim ostalim dobrima povezanim sa institucijom monarhije, prešla u vlasništvo države nakon ukidanja monarhije. S obzirom na to da su njihovi očevi imali loš odnos, koji je jednom prilikom čak doveo i do fizičkog sukoba, Italijane nije iznenadilo što su se dvojica prinčeva ponovo upustila u rat saopštenjima.

Ni Emanuel Filiberto nije ostao bez odgovora, jer je podsetio da Aimone, kao poglavar aostanske grane, za razliku od njega, nije direktan potomak kralja Umberta II, pa je samim tim njegovo mišljenje o nastaloj situaciji, po njegovim rečima nevažno.

Ko je platio račun?

Najvažnije pitanje kada je reč o vlasništvu nakita jeste da li je kraljevska porodica platila za te dragocenosti iz sopstvenih sredstava ili su one naručene iz javnog budžeta. Četvoro tužilaca tvrdi da za svaku stavku poseduju račune kojima mogu da dokažu da su njihovi preci koristili ličnu imovinu u zvaničnim prilikama i tada su nakit stavili na raspolaganje državi. Računi, prema njihovim rečima, dokazuju i to da je više komada izrađeno u vreme kada Italija još nije ni postojala, već je kuća Savoja bila vladarska porodica Kraljevine Sardinije i Pijemonta, što znači da sigurno nisu kupljeni od italijanskog poreskog novca.

Ono što je, međutim, složenije za tumačenje jeste, sa kakvom namerom je nakit prebačen u trezor Italijanske narodne banke.

Dana 5. juna 1946. godine, tri dana nakon referenduma o obliku državnog uređenja, koji je tesnom većinom odlučio u korist republike, ministar zadužen za Kraljevsku kuću, Falkone Lucifero, po nalogu kralja Umberta II, koji je tada odlazio u izgnanstvo, predao je dragocenosti toj instituciji, prema tadašnjem zapisniku, kao krunske dragocenosti kraljevine.

Foto: profimedia

Vojvoda Aimone deli mišljenje da, ukoliko je kralj zaista smatrao da se radi o porodičnoj imovini, zašto bi se onda odrekao nakita, pogotovo u trenutku kada ga je čekala neizvesna finansijska budućnost.

U svom saopštenju, tužioci međutim citiraju i jednu rečenicu Luigija Einaudija, koji je u vreme kada su dragocenosti predane bio guverner Centralne banke Italije, a kasnije je postao i predsednik Republike. U svom dnevniku Einaudi je napisao:

„Može se raspravljati o tome da li nakit nije u vlasništvu države, već kraljevske porodice.”

Međutim, prema mišljenju suda, lično mišljenje tadašnjeg guvernera i kasnijeg predsednika ne predstavlja zvaničan stav države.

Porodica takođe argumentuje da je kralj Umberto II predao nakit ministru Luciferu uz jednu propratnu belešku, u kojoj je naveo da prema tvrdnjama tužilaca, nakit pripada porodici, dok sud smatra da je predsednik države, poznat i kao „Majski kralj“ zbog svoje kratke vladavine, možda mislio da će, ukoliko Italija ponovo postane monarhija, tadašnjoj kraljevskoj porodici pripadati pravo da nosi te dragocenosti.

Važno je naglasiti da se pomenuti nakit ni u kom slučaju ne smatra krunskim draguljima i znamenjima (kao što su, na primer, u Srbiji Sveti krst, žezlo, plašt i carska jabuka), već su to ženski, draguljima ukrašeni svečani komadi nakita. Takođe, u vreme kraljevine postojao je protokol po kome je kraljica morala zvanično i pismeno da traži da se nakit iznese iz sefa ukoliko su ga članice porodice želele da nose na nekom događaju, dakle nakit nije bio na dohvat iz običnog garderobera.

Još jedan argument sadašnjih članova porodice jeste da ovo nije bio prvi put da je nakit privremeno uskladišten u Narodnoj banci Italije, kao i da su ga tada bez problema vraćali. Kada je kralj Viktor Emanuel III pobegao iz Rima, naredio je da se nakit stavi na sigurno mesto, zbog čega je završio u trezoru Italijanske narodne banke, ali samo na kratko. Zemlja je uskoro pala pod nemačku okupaciju, a nacisti nisu oklevali da zaplene sve što im se dopadne, uključujući i imovinu kraljevske porodice.

Međutim, banka je već bila spremna sa odgovorom, rekli su da je kralj poneo nakit sa sobom. Kada su Nemci pregledali treći sef, zaista su ga zatekli praznim. Nakit je, naime, do tada već bio sklonjen na tajno mesto kroz srednjovekovni tunel koji povezuje Palatu Kvirinale (nekada kraljevska, danas zvanična rezidencija predsednika republike) sa obližnjom Barberini palatom. Tamo su u zidu isekli malu nišu u kojoj su bezbedno sakrili paket.

Borba se ovde može voditi i za 300 milijardi evra

Prema inventaru rimskog tužilaštva iz 1976. godine, u trezoru Narodne banke nalazi se 6732 brilijanta i 2000 bisera u obliku dijamantnih tijara, broševa sa dragim kamenjem i ogrlica. Među njima je retka broš u obliku mašne sa ružičastim dijamantom, kao i tijara kraljice Margarite od Savoje, poznata Savojska tijara sa čvorom, koju je kralj Umberto I naručio za svoju suprugu, zajedno sa drugim komadima, iz torinskog draguljarskog salona. Tada je tužilaštvo angažovalo Đanija Bulgarija, šefa draguljarske kuće Bulgari, i Tita Vespasijanija, predsednika Udruženja zlatara Rima, da spreče glasine o krađi iz kožne kutije sa 11 pečata, u kojoj se nalazila kolekcija koju niko nije video 30 godina.

Tokom istrage činilo se da je blago netaknuto, ali njegova vrednost nije ocenjena kao što se očekivalo. Dva stručnjaka procenila su kraljevski nakit na oko 20 miliona evra prema današnjoj vrednosti, dok neki smatraju da njegova vrednost može dostići i do 300 miliona evra, jer kod kraljevskog nakita nije samo vrednost dragog kamenja bitna, već i istorijski značaj samih predmeta. 

Foto: profimedia

Još uvek nije jasno šta bi se dogodilo sa nakitom ukoliko bi tužbe podnosioca uspele na međunarodnom sudu. Na primer, 2007. godine princeza Marija Gabriela prodala je više od 40 komada nakita preko londonske aukcijske kuće Christie's, koji su nekada pripadali njenoj majci, nekadašnjoj belgijskoj kraljevskoj princezi Mari Žoze. Ogrlice, prstenje, narukvice i dijademe su tada ponuđeni na aukciji, a najvredniji komad bila je Faberže dijamantska tijara. Za ovaj komad je 2007. godine neko platio više od pola milijarde forinti najstarijoj ćerki poslednje italijanske kraljice.

Navodno, kraljevska porodica bi želela da deo blaga bude dostupan široj javnosti, jer italijanska država ni stručnjacima ne dozvoljava često pristup trezoru. Tu je i pitanje bivših porodičnih rezidencija, koje su takođe prešle u državno vlasništvo. Porodica ih ne želi nazad, što i nije čudno, jer održavanje palate ili zamka uglavnom nije profitabilno, već često donosi gubitke, ali bi želeli da se u državnom budžetu pronađu sredstva da se vrednost tih nekretnina novčano kompenzuje porodici. Naravno, ovde nije reč o zvaničnim nekadašnjim kraljevskim rezidencijama, već o luksuznim nekretninama kao što su palata Palaco Madama u Torinu, ili dvorci Venaria Reale i Rakoniđi u pokrajini Pijemont.

Ovo nije previše realan scenario, jer je prošle godine preminuli princ Viktor Emanuele pre nekoliko godina pokušao da postigne sporazum sa vladom, prema kome bi porodica besplatno koristila jednu palatu koja ostaje u državnom vlasništvu, a tokom svog boravka u Italiji, pošto se zbog višedecenijske zabrane boravka muškaraca iz kraljevske loze kraljevska porodica naselila u Švajcarskoj, država bi im obezbedila ličnu zaštitu.

Takođe, princ Napulja je želeo da vrati porodičnu kolekciju slika iz dvorca u Rakoniđiju, ali je na kraju princ Emanuel Filibert nasledio od pokojnog oca samo luksuzne nekretnine u Ženevi, Parizu, na Korzici i u Gstaadu, dok nijedna italijanska palata ili dvorac nije pripao porodici, pa čak ni jedan portret nekog od predaka.