Mogli iz "Knjige o džungli" je bio ovaj čovek! Dečak vuk preživeo je pravu katastrofu, a onda je otkriveno još divlje dece (FOTO)

Priča "Knjiga o džungli" priča priču o Mogliju, dečaku kojeg su roditelji napustili i koga su odgajali vukovi, a napisana je po istinitom događaju.

Kiplingova čuvena priča, koju je Dizni kasnije adaptirao u nekoliko filmova, završava se optimističnom porukom o prihvatanju samog sebe i harmoniji koja je moguđa između ljudske civilizacije i prirode.

 

 

Međutim, malo ljudi zna da je ona bila zasnovana na tragičnom istinitom događaju...

Dečaka po imenu Dina Saničar, kojeg često nazivaju pravim Moglijem, u 19. veku odgajali su vukovi i proveo je prvih nekoliko godina svog života misleći da je jedan od njih. Kada su ga lovci otkrili kako leži u pećini, odveli su ga u obližnje sirotište, piše portal All thats interesting.

Tamo su misionari pokušali da ga nauče stvarima koje nikada nije ni video, počevši od osnova - hodanja i govora. Međutim, jaz između ljudskog ponašanja i životinjskog instinkta pokazao se prevelikim da bi ga Dina Saničar mogao prevazići, a priča o Mogliju u stvarnosti nije imala ono čuveno "i živeo je srećno do kraja života"…

Kako su Dina odgajali vukovi, a lovili ljudi?

Godina je bila 1867. Mesto radnje okrug Bulandšar u Indiji. Jedne noći, grupa lovaca probijala se kroz džunglu kada je naišla na čistinu. Iza nje se nalazio ulaz u pećinu koju je, kako su verovali, čuvao vuk samotnjak.

Lovci su se pripremili da napadnu svoj plen, ali su se zaustavili kada su shvatili da ova životinja uopšte nije životinja. Bio je to dečak, ne stariji od šest godina. On nije prilazio muškarcima niti je odgovarao na njihova pitanja.

Ne želeći da ostave dečaka u nemilosrdnoj džungli, lovci su ga doveli u obližnje sirotište crkvene misije u gradu Agra. Pošto nije imao ime, misionari su mu ga dali Dina Saničar, što na hindi jeziku znači "subota", po danu kada je stigao.

Foto: wikipedia

Dina se bori da se prilagodi "civilizovanom" svetu

Tokom svog boravka u sirotištu misije, Saničar je dobio drugo ime "dečak vuk". Misionari su smatrali da je ono prigodno jer su verovali da su dečaka odgajale divlje životinje i da nikada pre nije doživeo ljudski kontakt.

Prema njihovim pričama, dečakovo ponašanje je više ličilo na ponašanje životinje nego čoveka. Hodao je četvoronoške i teško je stajao uspravno, na sopstvenim nogama. Jeo je samo sirovo meso i glodao kosti da bi naoštrio zube.

- Lakoća sa kojom se snalazi na četiri noge (2 ruke i 2 noge) je iznenađujuća. Pre nego što pojede ili proba bilo koju hranu, on je pomiriše, a ako mu se miris ne sviđa, on je baci - napisao je svom kolegi Erhard Luis, upravnik sirotišta.

Komunikacija sa "pravim Moglijem" bila je teška iz dva razloga. Prvo, on nije govorio istim jezikom kao misionari koji su se brinuli o njemu. Kad god bi želeo da se izrazi, zarežao bi ili zavijao kao vuk.

Drugo, Dina nije razumeo ni neverbalnu komunikaciju. Ljudi koji ne govore isti jezik obično se mogu približiti međusobnom razumevanju jednostavnim upiranjem prstima na različite predmete. Ali pošto vukovi ne pokazuju (ili bar ne na način na koji to čine ljudi), svaki univerzalni za njega je bio besmislen.

Iako je Saničar na kraju naučio da razume kada mu se neko obraća, nikada nije naučio da govori jezikom ljudi koji su bili u njegovoj blizini. Možda zato što su mu zvuci ljudskog govora jednostavno bili previše strani.

Međutim, što je duže boravio u sirotištu, to je više počeo da se ponaša kao čovek. Naučio je da stoji uspravno i počeo je da se sam oblači. Neki kažu da je čak pokupio i "najljudskiji porok od svih" pušenje cigareta.

Bilo ih je još?

Zanimljivo je da Saničar nije bio jedino "dete vuk" koje je u to vreme živelo u sirotištu misije. Ako je verovati upravniku Luisu, pridružila su mu se još dva dečaka i jedna devojčica za koje se takođe navodi da su ih odgajali vukovi.

Prema jednom geografu, sirotište je tokom godina primilo toliko "divlje dece" da više nije bila vest kada bi se neko dete pojavilo u džungli. I ne samo tu!

Priče o deci koju su odgajali vukovi pojavile su se širom Indije. U većini slučajeva, misionari koji su se brinuli o deci bili su jedini izvori informacija, tako da o tome koliko su ta deca zaista bila divlja - ostaje da se raspravlja.

Foto: youtube/printscreen/Movies Hub

Neki veruju da su misionari možda izmišljali ove priče kako bi privukli medijsku pažnju. Drugi pretpostavljaju da decu možda uopšte nisu odgajale životinje već da su zapravo imala neki mentalni i/ili fizički nedostatak pa da su ih zbog toga roditelji napuštali.

Što se Dina Saničar tiče, on je imao samo 35 godina kada se umro od tuberkuloze 1895. Iako je na kraju većinu svog kratkog života proveo u društvu drugih ljudi, a ne sa životinjama koje su ga možda odgajale, nikada se nije u potpunosti prilagodio životu u sirotištu.

I bez obzira da li je baš on bio inspiracija za lik "Moglija" priča Dina Saničara sa čuvenim romanom Radjarda Kiplinga zauvek će deliti jedno našu fascinaciju idejom da ljudsko biće može odrasti u svetu koji je potpuno drugačiji od našeg.

Druga "divlja deca"

Dok se neki detalji životne priče Dine Saničara danas izgubljeni, priče druge "divlje dece" nisu!

Oksanu Malaju, ukrajinsku devojčicu rođenu ‘90-ih godina, odgajali su psi lutalice nakon što su je roditelji alkoholičari zanemarili kada joj je bilo tri godine. Kada su je pronašli socijalni radnici imala je sedam i po godina, nije mogla da govori i kretala se četvoronoške. Posle godina terapije, naučila je da govori ruski. Sada ima dečka i radi na farmi brinući se o životinjama.

Šamdeo, dečak iz Indije, imao je oko četiri godine kada je otkriven kako živi sa vukovima u šumi u Indiji. Prema LA Tajmsu, "imao je naoštrene zube, duge kukaste nokte i žuljeve na dlanovima, laktovima i kolenima". Umro je mlad.

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.