ISPOVEST POSLEDNJEG EX-YU ISTERIVAČA ĐAVOLA: Demoni su najviše voleli ŽENE!

Ne tako davno, na prostoru bivše Jugoslavije vršeni su egzorcizmi, odnosno isterivanje đavola

U martu 1971. godine,  stari jugoslovenski list YugoPapir objavio je zanimljivu priču o poslednjem egzorcizmu u Jugoslaviji. 

Priču premosimo u celosti:

U eri uspešnih transplantacija srca i drugih fantastičnih dostignuća savremene medicine, danas, kad astronauti lete svemirskim prostorom i šetaju se po Mesecu, neki sveštenici se još bore protiv "zlih duhova" i ostalih "demona" što borave u "najgušćim slojevima zemaljske atmosfere" kao u srednjovekovno doba čarobnjaka i veštica izgone đavola i druge demone iz tela opsednutih.

- Svestan sam da uspeh koji sam postigao kod te žene nije moja lična zasluga. Uvideo sam koliko je naša moć malena, koliko smo mi sitni, koliko smo nedorasli prema onoj sili protiv koje se moramo boriti, protiv koje se borimo. Posmatrajući tu ženu, posmatrajući njene patnje, osećao sam se kao Sokrat kad je ono rekao u svojoj odbrani: "Najteže mi je što se moram boriti protiv nečega što nije prisutno ... Kao da se borim sa senom".

Kad se čovek bori sa tako jakim protivnikom, mora da traži saveznika koji je jači od njega, a ko je to nego dragi Bog! Ja sam bio samo oruđe u rukama dragoga Boga. I kao što za okopavanje kukuruza nije zaslužna motika nego onaj koji se njome služi, tako je i u ovom slučaju pravi egzorcist bio sam dragi Bog a ja sam bio samo tupo oruđe, tupi kramp u Njegovim rukama - rekao je fra Mijo Đeno, profesor klasične filologije na franjevačkoj gimnaziji u Visokom, nedaleko od Sarajeva, pričajući kako je iz jedne žene isterivao zle duhove.

Načas smo obojica ućutali posmatrajući kroz zavese guste bele pahuljice koje su nečujno padale na dvorište starog franjevačkog samostana. Belo zimsko predvečerje još je više pojačavalo ugođaj samostanskog mira i tišine, tako da smo se obojica trgli kad je neko pokucao na vrata. Časna sestra Silvija ušla je noseći na velikom poslužavniku dve šolje crne kafe.

- Hvaljen Isus i Marija - rekla je tiho i svojim skrušenim izrazom lica kao da se izvinjavala što nas prekida u razgovoru. Pogled mi pade na zidni kalendar: 6. mart 1971. godine!

Obratite pažnju na taj datum, na tu godinu, jer mogli biste u suprotnom pomisliti da se ovo o čemu razgovaram s fra Mijom Đenom dogodilo pre hiljadu godina.

- U ono vreme reče Isus učenicima svojim: Idite po svemu svetu i propovedajte Jevanđelje svakome stvorenju. Koji uzveruje i pokrsti se, spasiće se, a koji ne veruje osudiće se. A za onima koji uzveruju, ići će ovi znaci: u moje će ime izgoniti đavle, novim će jezicima govoriti, uzimaće zmije, i ako smrtno što popiju, neće im nauditi; na bolesnike će stavljati ruke i izliječit će se. " (Jevanđelje po Marku, 16, 15-18)

U ono vreme vratiše se sedamdeset i dvojica sa radošću govoreći Isusu: Gospodine, i đavoli nam se pokoravaju u ime tvoje. I reče im: Posmatrao sam sotonu, gde spade s neba kao munja ..." (Luka 10,17-20 )

Bili su to prvi slučajevi egzorcizama (isterivanja đavola i ostalih zlih duhova iz opsednutih, zaklinjanjem i čitanjem molitvi spomenuti u Novom zavetu). Verovanje u postojanje zlih duhova, koji su prvobitno bili anđeli (dobri duhovi), ali su se uzoholili i pobunili želeći biti jednaki Bogu, pa ih je zbog toga Bog za kaznu proterao s neba i odbacio, sačuvalo se u hrišćanskoj teologiji sve do današnjih dana.

Posetio sam nekoliko Franjevskih samostana i u razgovoru sa njihovim sveštenicima saznao za nekoliko najnovijiih slučajeva isterivanja đavola iz opsednutih. Slučaj o kome je ovde reč sigurno je jedan od poslednjih slučajeva egzorcizma kod nas. Izvršen je nedavno u crkvi Sv. Ivana Krstitelja u Podmilačju kod Jajca, a egzorcist je bio lično fra Mijo Đeno, profesor klasične filologije, franjevac s diplomom Filozofskog i Teološkog fakulteta u Zagrebu.

- Tema je vrlo delikatna, a budući da sam u tim stvarima zaista laik, molio bih vas da me uputite na neku literaturu u kojoj su obrađeni egzorcizmi, odnosno isterivanja đavola i ostalih demona - rekao sam u toku razgovora.

- Da vam pravo kažem - rekao je fra Đeno - o egzorcizmima imam vrlo malo literature, jer ja nisam teoretičar, radije pristupam praksi.

Pripremajući se za ovaj naš razgovor, tražio sam crkvenu literaturu o tome, ali jedino što sam našao jest stari "Rimski obrednik" u kojemu se nalaze uputstva za isterivanje zlih duhova.

- To vam je dovoljno - prekine me fra Đeno i dodao - S tim priručnikom i ja sam se služio u svom konkretnom slučaju.

Upravo sam u tom obredniku video da sveštenik koji naiđe na osobu opsednutu đavolom, sme iz te osobe isterivati zle duhove samo uz prethodno dopuštenje nadležnog biskupa ordinarija, budući da je kod egzorcizma reč o takozvanim zadržanim molitvama. Je li tako bilo i u vašem slučaju?

- Da. Radilo se o jednoj ženskoj osobi. Ona je došla izdaleka, bila je iz naše države, ali nije bila ni iz Bosne i Hercegovine, ni iz Hrvatske. Obratila se sarajevskom nadbiskupu, preuzvišenom dru Marku Alaupaviću (sada u penziji - op. M. P.), moleći ga da dopusti da se nad njom vrši egzorcizam. Preuzviseni nadbiskup proučio je njen slučaj i dao svoje odobrenje. Za vršenje egzorcizma ovlastio je don Mihajla Markovića, župnika u Podmilačju, s tim da ovaj može da delegira nekoga drugog sveštenika, pa je on izabrao mene.

Smatrao je da sam za to zgodna, prikladna osoba. Osim toga, ja sam pre toga prisustvovao nekim slučajevima isterivanja zlih duhova. Prvi za koji znam bio je slučaj jedne opsednute žene 1937. godine u selu Jankovićima, župa Ovčarevo kod Travnika. Dr Ivan Šarić, u to vreme sarajevski nadbiskup, nije dopustio župniku fra Emanuelu Reico da iz nje isteruje zle duhove. Ona se, zatim, obratila banjolučkom biskupu Josipu Gariću, koji joj je dao pristanak, pa je egzorcizam nad njom izvršio Kruno Ladan, gvardijan franjevačkog samostana u Jajcu.

Drugi takav slučaj, kojega se sećam, jeste isterivanje đavola koje je za vreme rata izvršio nad jednom ženom fra Ignjacije Iđotić, kapelan franjevačkog samostana u Petričevcu. Ja sam lično uradio samo jedan egzorcizam.

Ja uopšte nisam proveravao da je neko stvarno opsednut ili se radi o nekoj bolesti, jer sam se oslanjao na sud preuzvišenog nadbiskupa Alaupovića. Držao sam se one "Roma locuta - causa finita". Smatrao sam da je on dosta razborit i osim toga, znam da je on po prirodi skeptičan te da ne bi takvom slučaju olako pristupio i ne bi doneo takvu odluku dok nije stekao čvrsto uverenje o tomu što je posriedi. Prema tome, moje je bilo da pristupim samom delu.

Ovako sam prepoznao opsednutost pomenute žene: vršila bi neke pokrete, neke gestove svojim jezikom, glavom, uopšte mimikom, kretnje koje ne vrše ljudi što vladaju sobom i svojim razumom. Osim toga, izgovarala je neke nerazumljive, nesuvisle i nejasne reči, a sve je to radila bez svoje volje i protiv svoje volje. Ona je, zbog toga, strašno patila i rekla mi je da su za to krivi njeni roditelji, koji su - kako mi je pričala - pred njom svašta radili smatrajući je nedoraslom i nezainteresiranom devojčicom.

Ne znam koliko joj je bilo godina, ali bila je već u zreloj dobi. Mogla je biti majka, ali nisam je pitao ima li dece. Ona sama je verovala da je opsednuta đavolom. Ona je imala nekih unutrašnjih psihičkih prisila protiv kojih se borila, ali to protiv čega se ona borila i ta borba nadilazila je, barem po njenu verovanju, njene moći i njene sposobnosti.

Ovako sam isterivao đavole. Najpre sam se ispovedio, rekao sam svetu misu i pobožnim molitvama zaprosio božansku pomoć. Zatim sam obukao kotu i stavio ljubičastu štolu. Opsednutu i sebe zaštitio sam znakom krsta i poprskao blagoslovenom vodom, a zatim sam klečeći molio i čitao psalme, sveta jevanđelja po Marku i Luki, verovanje sv. Atanasija i zaklinjanja nečistog duha.

Ne bih mogao tačno reći, ali to je trajalo po nekoliko sati, danima, najmanje jednu nedelju. To je bilo toliko zamorno da sam jednoga dana došao posle tog egzorcizma kući toliko iznemogao, kao skršen, kao slomljen.

Davao sam joj da celiva krst i upotrebljavao sam svetu vodu, koja je u tu svrhu i blagoslovljena. Međutim, najviše uspeha osećao sam zazivanjem Svetog Krsta i Hrista raspetog, koji je upravo i došao da čoveku pomogne i da ga oslobodi tih nevidljivih sila, koje dovode čoveka najpre do psihičkog uznemirenja, zatim do očaja i, na kraju, do konačne propasti. Međutim, što sam ja kroz to vreme još sa svoje strane obavljao, to eto neka ostane bolje tako nekako u - Nespominjanje. Mislim ona svoja lična dela koja doprinose tom egzorcizmu, kad sam se već našao u tome, pri obavljanju tih čina.

Osim tih egzorcizama, ako se već ne postigne direktan uspeh pomoću tih egzorcizama, jasno da je čovek nekako stimulisan svojim ličnim saučešćem prema bedi i nevolji one osobe, da proba i on sa svoje strane da doprinese, ako je moguće drugim delima za vreme vršenja egzorcizama, kao što je, na primer, ustezanje od nekih možda svojevoljnih ispunjenja svome telu, maloga a možda i većeg odricanja od koječega.

Što se nje tiče , ona je nekada klečala, a najviše je vremena provela u labavom stanju, više ležećem.

Naš razgovor došao je u fazu u kojoj sam morao biti vrlo obazriv u postavljanju pitanja, kao što je i fra Đeno obazrivo, ali rado na njih odgovarao. Napokon, u poslednjem pokušaju da budemo konkretniji, posegao sam za "Rimskim obrednikom".

Bilo je slučajeva da je osoba dolazila u tzv. "Lucide intervalle", da se čini kao da nema ništa, da je prirodna i potpuno pri svesti i da je suvišno to što se radi, što se obavlja sa njom. Upravo zato što je reč o nečemu neosetnom, ja sam padao u sumnju da li postoji ili ne postoji onaj s kojim se čovek bori. Baš zato što ta osoba za koju kažemo da je opsednuta dođe u te "lucide intervalle", pa izgleda potpuno prirodna, normalna, svesna, prisebna, gesti su joj potpuno normalni, nema ničega što čoveka navodi na zaključak i uverenje da je ta osoba opsednuta od zlih duhova, a onda to opet nanovo nastupi.

Da je isterivanje uspelo videlo bi se na spoljnom izrazu lica, po razvedravanju, nasmejanosti, smirenosti i izražavanju zahvalnosti.

Originalne fotografije YugoPapira pogledajte OVDE