TEŠKO BOLESNI MLADIĆ UMIRE U ZATVORSKOJ BOLNICI U HAGU, A ZDRAVI MAHMULJIN NA "LEČENJU" U TURSKOJ! Hoće li Srbi uspeti da pošalju svoje na lečenje u Rusiju?

Dok je Brđanin vraćen na samrti, a Mladić teško bolestan leži u zatvorskoj bolnici u Hagu, pravosnažno osuđeni za ratne zločine protiv Srba - general tzv. Armije BiH Sakib Mahmuljan - umesto na izdržavanje dugogodišnje zatvorske kazne, tajno je prebačen „na lečenje u Tursku", i to pod okriljem bošnjačke vlasti

Prva asocijacija na ime ovog muslimanskog generala jeste grozomorna fotografija iz Vozuće 1993. Četrdesetak ljudskih tela, žicom vezanih ruku i nogu, leže sklupčana na zemlji. Jedna se, obezglavljena još koprcaju u krvi, druga se nemoćno trzaju dok čekaju na red za odsecanje glave.

Sakib utekao u Stambol!

Žrtve su srpski zarobljenici, a glavoseče - pripadnici ABiH.
      
Nema nikoga da nije zapamtio jezive fotose koji svedoče o svirepom zločinu tokom građanskog rata na nacionalno-verskoj osnovi.
      
Ništa uporedivo nije zabeleženo ni u Srebrenici ni u Keratermu, niti bilo je gde drugo tokom rata u BiH.

       
Zločin su izvršili mudžahedini, islamski interbrigadisti u sastavu Trećeg korpusa ABiH, a pod komandom Sakiba Mahmuljana i njemu nadređenog načelnika generalštaba generala Rasima Delića.
      
Međunarodni aranžman o njihovom uvozu mogao je da ugovori jedino Alija Izetbegović. Ali, u to vrijeme ništa nije moglo da se uradi bez jedine supersile, pa ni da mudžahedini stignu u pomoć muslimanima u Bosni i da ih prihvati baš general Sakib.       
Kada je tokom rata muslimanska internacionala (Kongres  Konferencije islamskih zemalja) zapretila da će jednostrano probiti embargo UN na dotur oružja u BiH, SAD su je zaskočile i preko Teherana i Zagreba potajno prebacile kontingent naoružanih mudžahedina u srednju BiH.   Bila je to ona ista teoririsička bratija koju je CIA formirala u Avganistanu kao Al kaidu, a onda kada se njihove vođe odmetnu, likvidirala lidere (Bin Laden, Zavahiri, El Bagdadi ...) i glavninu džihad ratnika prebacivala na nova ratišta širom planete (Avganistan, Irak, Bosna, Sirija, Libija), kao svoju legiju stranaca.

Mudžahedini svojim brojem i naoružanjem nisu mogli da preokrenu odnos snaga na ratištu, pa čak ni da spreče ratni poraz tzv. ABiH. Međutim, njihova surovost i verski fanatizam su za Aliju imali funkciju da domaćim „lajt" muslimanima pokažu kako se vodi džihad, odnosno kako se bespoštedno bori za islam. 
      
Rat je bio optimalan kontekst za realizaciju njegovog imperativa reislamizacije muslimana. Vladajuću partiju SDA ionako su vodili  fundamentalisti iz robijške halke, u vojne jedinice su postavljeni imami kao politički komesari, vojnici su ginuli kao šehidi, što će reći u slavu alaha, a na za odbranu domovine. I sve to u okviru „multietničke  ABiH", a uvedene su i muslimanske jedinice, poput iranskih pasdarana. 

      
Dosledno toj simbiozi vlasti, partije, armije i džamije, Sakib Mahmuljan je, iako je po činu bilo i starijih od njega, bio jedini general u najužem rukovodstvu SDA predodređen da prihvati mudžahedine u svoj korpus.  
       
No, nisu to radili samo mudžahedini. Fanatizovali su i brojne muslimanske mladiće u Trećem korpusu, a praksu ritualnog odsecanja glava nevernicima sabljama, daleko od Vozuće, upražnjavali su i Cacini komandiri nad jamom Kazani. Jedan od njih je to kasnije bez zazora detaljno opisao na stranicama Slobodne Bosne, sa sve imenima žrtva i kolega zlikovaca. 
      
Izetbegović ih je kao oficire rezervnog sastava vojske i policije svečano primao i odlikovao, o čemu postoji više puta u sarajevskoj štampi publikovana fotodokumentacija.  Najzad, Radio Hajat je usred rata u ponoćne sate u kontakt-emisiji pozvao slušaoce da predlože šta bi trebalo uraditi sa Srbima koji su ostali u Sarajevu kad već ne mogu da dohakaju onima na brdima oko grada.
      
Najveću podršku dobio je predlog da „svaki Musliman ubije po jednog Srbina koji mu je najbliži, pod rukom, u zgradi ili ulici".
       
Kada su deceniju ranije islamski teroristi pred kamerama u Iraku giljotinirali američke, britanske, francuske i dr. novinare, humanitarce i lekare kao zapadne špijune, čitav svijet se digao na noge. Kada su, međutim, iste zločine masovnije činili nad Srbima, onda su to bili sporadični, incidentni slučajevi koji su se oteli kontroli, a ne sistematsko istrebljivanje neprijatelja, kakvo su navodno činili Srbi.

Dosledno tome, pošto se Haški tribunal pozabavio Srbima optuženim za ratne zločine i ponekim Hrvatom, muslimanske/bošnjačke slučajeve prepustio je sarajevskom pravosuđu.      
       
Tada je već komentarisano „kao da su lisicu zadužili da čuva kokoši", a tako je, evo, i bilo.
      
Naseru Oriću u višekratno ponovljenim procesima „nije dokazano" da je noću spaljivao srpska sela i ubijao civile oko Srebrenice, a danju se povlačio u zaštićenu zonu, uprkos pisanim svedočanstvima muslimanskih rukovodilaca enklave.    

Mahmuljanu je pak krivica dokazana i presuđena, ali je Sud u BiH saučestvovao u njegovom ilegalnom prebacivanju „na lečenje u Tursku".  Zatim je kasno informisan da se general Sakib nije javio na izdržavanje kazne, pri čemu se isti sud nije obratio Turskoj sa zahtevom za ekstradiciju begunca od pravde. 

Nije pokrenuta ni istraga

Još nije pokrenuta ni istraga ko su personalno organizatori, a bar na saslušanje bi morala biti pozvana i Bisera Turković, koja je vrištala od gneva čim se ratni saborac i suvernik u derviškoj tekiji Sakib našao na optuženičkoj klupi.
      
Nije zabeleženo da joj je u brojnim bilateralnim i multilateralnim kontaktima iko zamerio što osporava naloge Haškog tribunala. Valjda zato što je formalno zajednička ministrica spoljnih poslova BiH u svakoj prilici revnosno ružila Rusiju i Putina.
         
Takođe nije zabeleženo ni da je Šefik Džaferović onomad iskoristio priliku da Erdogana zamoli da pomogne u ekstradiciji ratnog zločinca Mahmuljana. A i kako bi kada je utvrđeno da je kao glavni civilni regionalni bezbednjak u ratnoj Zenici primao vreće sa odsečenim srpskim glavama koje u mudžahedini donosili kao dokaz o svom doprinosu oslobađanju Bosne od ćafira.

Elem, veze aktuelnog bošnjačkog političkog establišmenta sa ratnim zločinima su isuviše duboke i složene, a verovatno i da suviše zna o američkim vezama sa mudžahedinima, da bi bilo realno da se Sakib Mahmuljan vrati u Sarajevo i odleži presuđenih osam godina u zatvoru.

        
Pokaže li Turska, slučajno, spremnost da ga izruči, on će već biti negde dalje na putu Zelenom transverzalom iliti islamskim pacovskim kanalima ka Iranu, Pakistanu ili Saudiji pod novim imenom Abu Mahmulj el Sakibani ili sl.
      
Kao militantni islamista, sa iskustvom iz bosanskog džihada, on će im tamo dobro doći a, kako planira, sa njima će se i vratiti. 
       
Ovo „kako planira" nije nagađanje.
      
Kao što su mudžahedine doveli u Bosnu, tako su rekli i kada da odu, a na dirljivom oproštajnom sijelu generali Delić i Mahmuljan rekli su im „do viđenja". „Ovo je prva runda, a ne znamo kada će doći druga. Zbog toga je vaša pomoć i pomoć islamskog sveta za ovaj narod koji se nalazi na granici islama i hrišćanstva i dalje neophodna dok islam ne pobedi na ovom svetu". 
      
Gde je Srbima bila pamet da svoje optužene pošalju na lečenje u Rusiju?