Bog je ljut

Rekordne vrućine širom Evrope i razorni zemljotres u Venecueli obeležili su nedelju za nama. Da li su to samo nepovezani događaji ili podsetnik koliko smo postali mali pred silama koje često uzimamo zdravo za gotovo?

Nekada je priroda bila pozornica našeg života, ali danas je postala njegov glavni protagonista.

Ove nedelje fotografije prikazuju planetu koja govori odnosno vrišti.

U Evropi asfalt omekšava pod rekordnim temperaturama. Gradovi traže hlad koji više ne mogu da pronađu. Fontane postaju utočišta, parkovi privremene oaze, a ni noći ne donose olakšanje.
Hiljadama kilometara dalje u Venecueli zemlja se zatresla. Na fotografijama nema statistike. Samo ljudi na čijim licima se vidi bol i strah dok  pokušavaju da razumeju kako su za nekoliko sekundi izgubili svoje voljene.

Toplotni talasi i zemljotres nisu ista priča.

Jedan je u velikoj meri povezan sa klimatskim promenama koje je čovek ubrzao sopstvenim delovanjem. Drugi je podsetnik da planeta ima svoje ritmove, stare milionima godina, na koje ne možemo da utičemo.

Ipak zajedno u istoj galeriji fotografija oni postavljaju isto pitanje.
Jesmo li zaboravili da slušamo?

Foto: Tanjug AP Pedro Mattey

Živimo u svetu koji nas svakodnevno uči da vredimo onoliko koliko posedujemo. Da moramo biti brži, uspešniji, vidljiviji i bogatiji.
Ali dok neumorno jurimo za sledećim ciljem, planeta nas  podseća da postoje stvari koje se ne mogu kupiti.
Možda najveća pukotina nije nastala duboko ispod površine Zemlje. Možda je nastala između čoveka i prirode. Između naših želja i naših mogućnosti. 
Između onoga što uzimamo i onoga što vraćamo. 

Jer davno su domoroci Severne Amerike rekli: „Zemlju nismo nasledili od svojih predaka već  smo je pozajmili od svoje dece.” Ne zaboravimo na to...