Udarno! Poznato šta se dogodilo sa Prigožinom: Obaveštajac otkrio šokantne detalje sukoba ruskog državnog vrha sa vođom Vagnera

Sukob Jevgenija Prigožina sa ruskim vojnim vrhom nije izbio zato što je Vagner bio uspešniji od regularne vojske, već zato što je Prigožin pokušao da zadrži kontrolu nad moćnom privatnom vojnom strukturom.

To tvrdi bivši američki obaveštajac i inspektor UN za naoružanje Skot Riter.

Prema njegovom tumačenju, Vagner je imao važnu, ali vrlo konkretnu ulogu u ruskom vojnom sistemu, koja se vremenom menjala. Problem je nastao kada je država zaključila da više nema razloga da velika naoružana formacija sa sopstvenom komandom nastavi da funkcioniše van regularnog komandnog lanca, dok Prigožin nije želeo da izgubi položaj, uticaj i kontrolu koju je godinama gradio.

Riter upravo u tom sudaru interesa vidi put koji je od borbi za Soledar i Bahmut, preko otvorenog rata Prigožina sa tadašnjim ministrom odbrane Sergejem Šojguom i načelnikom Generalštaba Valerijem Gerasimovim, doveo do oružane pobune Vagnera i marša njegovih snaga prema Moskvi u junu 2023. godine.

Zašto je Rusiji bio potreban Vagner

Riter odbacuje predstavu da je Vagner nastao zato što regularna ruska vojska nije bila sposobna da obavlja određene zadatke. Prema njegovom objašnjenju, privatna vojna struktura Moskvi je omogućavala angažovanje vojnih kapaciteta u Donbasu u vreme kada je status Donjecka i Luganska stvarao drugačije političke i pravne okolnosti za otvoreno raspoređivanje regularnih ruskih jedinica.

Vagner se u međuvremenu proširio daleko izvan Ukrajine i bio angažovan u Siriji i više afričkih država, ali Riter naglašava da nikada nije bio potpuno nezavisan od ruske države. Formacija je dobijala velike količine novca, oružja, municije i druge pomoći, bez kojih ne bi mogla da vodi operacije razmera kakve su kasnije viđene u Donbasu.

Foto: EPA

Koliko je ta veza bila jaka otkrio je i predsednik Rusije Vladimir Putin posle pobune. On je tada saopštio da je Vagner finansiran iz državnog budžeta i da je samo od maja 2022. do maja 2023. godine za plate i stimulativne isplate njegovim pripadnicima izdvojeno više od 86 milijardi rubalja, uz dodatna sredstva za osiguranje. Prigožinova kompanija Konkord istovremeno je imala velike državne ugovore za snabdevanje ruske vojske.

Riter zato Vagner ne posmatra kao paralelnu vojsku koja je sama vodila ruski rat, već kao specifičan instrument države koji je imao sopstvenu komandu i veliku slobodu delovanja, ali je zavisio od državnog novca i resursa.

Prelom posle 2022. godine

Situacija se, prema Riteru, suštinski promenila tokom 2022. godine, kada je Moskva Donjecku i Lugansku Narodnu Republiku proglasila delovima Ruske Federacije. Po njegovom tumačenju, tada je počeo da nestaje razlog zbog kojeg je Vagneru ranije bio potreban poseban položaj, jer je ruska država sada teritoriju na kojoj se borio smatrala sopstvenom.

Riter tvrdi da je sa Vagnerom postojao aranžman koji je obuhvatao period od maja 2022. do maja 2023. godine i da je posle njegovog isteka trebalo rešiti status pripadnika formacije. Postojanje upravo takvog formalnog jednogodišnjeg ugovora nije javno potvrđeno, ali se period koji Riter navodi poklapa sa periodom za koji je Putin kasnije govorio kada je iznosio podatke o državnom finansiranju Vagnera.

Foto: Profimedia

Prema Riterovoj verziji, borcima su se nakon toga otvorile dve osnovne mogućnosti: mogli su da završe službu i odu kući ili da potpišu ugovore sa ruskim Ministarstvom odbrane i nastave da ratuju unutar regularnog sistema.

Za običnog pripadnika Vagnera to je bilo pitanje budućeg statusa. Za Prigožina je to značilo nešto mnogo veće – gubitak kontrole nad organizacijom koja mu je donela ogromnu političku i vojnu težinu.

Bahmut je Prigožinu dao moć

Prigožin je upravo u tom trenutku bio na vrhuncu uticaja. Vagner je imao veliku ulogu u borbama za Soledar i Bahmut, jednom od najtežih i najkrvavijih područja čitavog fronta, gde su mesecima vođene borbe za snažno utvrđene položaje, industrijske objekte i razvijen sistem podzemnih prolaza.

Vagner je posebno važnu ulogu imao u Soledaru, a zatim i u višemesečnoj bici za Bahmut. Prigožin je rezultate svojih boraca sve otvorenije koristio kao dokaz da Vagner postiže ono što regularna ruska vojska navodno nije sposobna da uradi, dok je istovremeno pojačavao napade na Šojgua i Gerasimova.

Optuživao ih je za loše vođenje operacija, velike gubitke i nedovoljno snabdevanje njegovih snaga municijom. Tokom borbi za Bahmut objavljivao je snimke na kojima je veoma oštro napadao vojni vrh i tvrdio da njegovi ljudi ginu zato što im Ministarstvo odbrane ne daje dovoljno artiljerijskih granata.

Riter smatra da je upravo iz tog perioda nastala preuveličana predstava da je Vagner bio jedina ruska formacija sposobna za ozbiljna napredovanja. Prema njegovom tumačenju, regularna ruska vojska istovremeno je držala i vodila operacije na drugim delovima ogromnog fronta, dok su sa Vagnerom sarađivale i druge formacije, uključujući specijalne jedinice Ahmat.

Ključni sukob bio je oko kontrole

Otvoreni lom došao je u junu 2023. godine, kada je rusko Ministarstvo odbrane zahtevalo da dobrovoljačke formacije potpišu ugovore sa državom do 1. jula. Prigožin je odbio da Vagner prihvati takav aranžman.

Ta odluka nije bila administrativna sitnica. Ulazak boraca u sistem Ministarstva odbrane značio bi da Vagner više ne funkcioniše kao velika samostalna struktura sa sopstvenim komandnim lancem, već da njegovi pripadnici postaju deo sistema kojim upravlja vojni vrh protiv kojeg je Prigožin već mesecima vodio otvorenu kampanju.

Foto: EPA

Riter upravo tu vidi suštinu Prigožinovog otpora. Vagner za njegovog osnivača više nije bio samo vojna jedinica, već organizacija sa desetinama hiljada ljudi, ogromnim državnim finansiranjem, međunarodnim poslovima i političkom težinom koju je stekao zahvaljujući ratnim uspesima.

Prihvatanje novih pravila značilo bi da Prigožin zadržava mnogo manje od toga. Njegovi borci više ne bi bili pod njegovom neposrednom kontrolom, komandovanje bi prelazilo na Ministarstvo odbrane, a moć koju je izgradio oko Vagnera počela bi da se topi.

Od rata sa Šojguom do pobune

Kriza je eksplodirala 23. juna 2023. godine. Prigožin je tada optužio rusku vojsku za napad na Vagnerove položaje, što je Ministarstvo odbrane negiralo, nakon čega je najavio ono što je nazvao „maršem pravde“.

Vagnerove snage ušle su u Rostov na Donu i preuzele ključne vojne objekte, uključujući sedište Južnog vojnog okruga, jednog od najvažnijih komandnih centara za ruske operacije u Ukrajini. Deo Vagnerovih jedinica zatim je krenuo prema Moskvi.

Prigožin je tvrdio da mu cilj nije državni udar niti rušenje Putina, već obračun sa vojnim rukovodstvom koje je smatrao odgovornim za katastrofalne odluke. Iz ugla države, međutim, činjenica da naoružana formacija preuzima vojnu komandu i kreće prema glavnom gradu značila je otvorenu pobunu, bez obzira na naziv koji joj je Prigožin davao.

Kolona je zaustavljena pre ulaska u Moskvu nakon dogovora postignutog uz posredovanje beloruskog predsednika Aleksandra Lukašenka. Vagnerovi borci su se povukli, dok je za Prigožina bilo predviđeno da ode u Belorusiju.

Riter: Vagner nije nestao zato što je bio „previše dobar“

Riter zato odbacuje pojednostavljeno tumačenje prema kojem je Prigožin ustao protiv Šojgua i Gerasimova samo zato što je njegova formacija bila vojno sposobnija, a ruski vrh želeo da je ukloni.

Njegova teza je drugačija: Vagner je imao funkciju koja je u određenoj fazi odgovarala ruskoj državi, dobijao je ogromne resurse i postigao ozbiljne rezultate na veoma teškom ratištu, ali se politički i vojni okvir promenio. Moskva je potom odlučila da tu strukturu uvede u regularni sistem, dok Prigožin nije želeo da izgubi autonomiju koju je godinama imao.

Upravo zato Riter kraj Vagnera kakav je postojao do 2023. ne vidi prvenstveno kao priču o vojnoj taktici, već kao sukob države koja je želela jedinstven lanac komandovanja i čoveka koji nije želeo da se odrekne kontrole nad ogromnom oružanom organizacijom koju je pretvorio u izvor vojne, političke i lične moći.

Iz tog sukoba nastala je pobuna koja je za manje od 24 sata dovela Vagnerove snage od Rostova na Donu do puta prema Moskvi i izazvala jednu od najvećih unutrašnjih kriza u Rusiji u postsovjetskom periodu.

BONUS VIDEO