"Ovaj film nije nastao lako, Lordanu treba pružiti podršku": Miki Manojlović otvorio dušu o radu na filmu o ustaškim zločinima u Jasenovcu

Glumac Predrag Miki Manojlović kaže da film "Zlatni rez 42: Djeca Kozare" nij elako nastao i da reditelju Lordanu Zafranoviću treba pružiti punu podršku.

Miki Manojlović juče je prisustvovao novinarskoj projekciji filma "Zlatni rez 42: Djeca Kozare", reditelja Lordana Zafranovića, a tom prilikom nije krio koliko poštovanje ima prema autoru ovog filmskog ostvarenja.

Manojlović, koji u filmu ostvaruje jednu od uloga, iskoristio je priliku da govori o dugogodišnjem radu i stvaralaštvu poznatog reditelja, njihovoj saradnji, ali i značaju filma koji se bavi stradanjem u Jasenovcu.

Foto: Nevena Mihajlovic

Njegove reči bile su ispunjene divljenjem prema Zafranoviću, a posebno je naglasio da je put do realizacije ovog filma bio težak i da je zbog toga podrška njegovom autoru izuzetno važna.

"Jedan od najvažnijih reditelja Evrope"

Manojlović nije štedeo reči hvale govoreći o reditelju sa kojim je, kako je istakao, dugo želeo da sarađuje. Posebno je naglasio njegov značaj za evropsku i jugoslovensku kinematografiju, ali i filmsko nasleđe koje je ostavio iza sebe.

- Znate, pored mene ovde levo sedi čovek koji se zove Lordan Zafranović, koji je snimio filmove koji su ušli u svetsku baštinu i koji su izdržali protok vremena, ispit vremena. On je jedan od najvažnijih reditelja Evrope koji postoji i jedan univerzum koji je mogao samo mediteran da izrodi. Čovek pored mene, Lordan Zafranović, rođen je na ostrvu Šolta, u mestu Maslinica. Meni je to ostrvo izuzetno poznato. Lordan je u mom dugom filmskom životu i trajanju, koje se još nije završilo, jedan od onih stvaralaca koji su se naslonili na velike prethodnike crnog talasa našeg, jugoslovenskog filma. On je završio studije kod Elmara Klosa, oskarovca, čoveka koji je stvorio i druge reditelje praške škole - rekao je Manojlović.

"Čeznuo sam da radim sa njim"

Govoreći o svom profesionalnom iskustvu, Manojlović se osvrnuo i na prašku filmsku školu, sa kojom je imao posebno zanimljivo iskustvo. Istakao je da je sarađivao sa čitavom generacijom reditelja tog filmskog kruga, ali da je saradnju sa Zafranovićem dugo priželjkivao.

Foto: Printscreen/Youtube

- Imam posebnu privilegiju da sam jedini glumac sa svih ovih prostora koji je radio sa celom praškom školom. Moja iskustva su jako duboka i različita. Zafranović je za mene oduvek bio poseban. Njegove amaterske filmove nisam gledao, one koje je snimao pre nego što je upisao Akademiju u Pragu, ali sve drugo jesam. Čeznuo sam da radim sa njim i imao sam tu čast da me najzad pozove. I tako je i bilo - ispričao je glumac.

Zaslužuje podršku

Glumac je posebno istakao koliko mu je značilo učešće u filmu "Zlatni rez 42: Djeca Kozare", naglašavajući da je došao na novinarsku projekciju i kako bi pružio podršku reditelju i njegovom radu. Podsetio je da ostvarenje nije nastalo jednostavno i da je iza njega dug i težak put.

- Imao sam veliku radost što sam u ovom filmu. Zašto sam danas ovde? Da bih bio pored njega, da podržim ovaj film i Lordana Zafranovića iz Maslinice sa otoka Šolte, koji je došao ovde i radio ovaj film, a nije mu bilo lako. Ovaj film nije nastao tako lako. Imao je svoj put i svoje teškoće i to bi svi morali da shvate i uzmu u obzir. U vremenu u kojem mi živimo, u vremenu "poezije i mira", kada bismo se šalili, ovakav jedan čovek, koji dođe i uradi to što je uradio, zaslužuje apsolutnu podršku svih. Hvala ti, Lordane, i živ bio - rekao je Manojlović.

"Veliki filmovi donose najveću pažnju"

Na pitanje  šta priča o Jasenovcu znači današnjim generacijama i koliko je važno što se Zafranović uhvatio u koštac sa ovom teškom istorijskom temom, Manojlović je objasnio da film svako doživljava na svoj način i da ne želi da nameće sopstveno tumačenje.

- Znate šta, film je film. Svako ga doživljava na svoj način, tako da ne mogu da ga tumačim. Za mene je to intimna stvar. Zato je film nešto što je neuhvatljivo i što je na kraju lično. Film ima jednu manu u odnosu na literaturu. Za razliku od velike literature, on ipak ima jedan okvir koji se zove kadar, montaža ili rediteljska ruka. Za razliku od velike literature, koja čoveku daje mogućnost da u svojoj intimi stvara sopstvene slike, film nam prikazuje slike koje su već završene. Tu je film malo u podređenom položaju u odnosu na veliku literaturu. Ali veliki filmovi su jači i značajniji, čak i u današnje vreme "poezije i mira", na ovoj zemaljskoj kugli koja je takva kakva jeste. Oni probijaju, odlaze najdalje i donose najveću pažnju kada su zaista sjajni, kakav je ovaj - zaključio je Manojlović.