Rusko otkriće zapalilo planetu! Tramp napravio tajni dogovor sa iranskom gardom: Nešto veoma čudno se dogodilo u Ormuskom moreuzu

Iza funkcionisanja južnog koridora za tankere kod Omana stoji mogući tajni dogovor predsednika SAD Donalda Trampa i iranskog Korpusa garde islamske revolucije, tvrdi ruski ekonomista Mihail Hazin.

Hazin je u komentaru aktuelnih događaja od 25. avgusta izneo upravo takvu tezu, tvrdeći da samo funkcionisanje ovog pomorskog pravca pokazuje da se iza zvanične diplomatije odvijaju pregovori između pojedinačnih centara moći.

- Južni koridor bezuslovno radi - rekao je Hazin, navodeći da je jedino otvoreno pitanje koliki je stvarni obim saobraćaja tim pravcem.

Njegova tvrdnja o samom koridoru nije nastala ni iz čega. Aksios je 19. avgusta objavio, pozivajući se na dvojicu američkih zvaničnika, da je američka vojska prethodnih nedelja tajno organizovala prolazak između 15 i 20 tankera svake noći južnim kanalom uz obalu Omana. Tim putem je, prema američkim procenama, prevoženo oko deset miliona barela nafte dnevno, približno polovina količine koja je kroz Ormuski moreuz prolazila pre rata.

Hazin: Postoji dogovor Trampa i IRGC-a

Hazin iz toga izvodi mnogo radikalniji zaključak.

Po njegovoj proceni, prolazak tankera pokazuje da "postoje dogovori između IRGC-a i Trampa", iako istovremeno ne postoji sveobuhvatan dogovor između Irana i Sjedinjenih Država.

To, međutim, nije potvrđena informacija o direktnom tajnom sporazumu američkog predsednika i iranske garde, već Hazinova geopolitička interpretacija načina na koji je koridor funkcionisao.

Upravo tu on vidi mnogo važniju promenu.

Foto: Reuters

Ako pojedinačni centri moći mogu da prave praktične aranžmane bez potpunog političkog sporazuma svojih država, onda međunarodni odnosi više ne funkcionišu samo po starom principu u kojem Vašington pregovara sa Teheranom, Moskva sa Vašingtonom ili Peking sa Briselom.

U igru ulaze predsednici, vojne strukture, obaveštajne službe, garde, finansijski centri i drugi akteri koji mogu imati sopstvene interese i kanale komunikacije.

Po Hazinovoj logici, upravo je Ormuski moreuz jedan od mesta na kojima se to sada najjasnije vidi.

SAD i Iran mogu javno da budu u sukobu, dok se istovremeno na terenu pojavljuje režim plovidbe bez kojeg milioni barela nafte ne bi mogli da izađu iz Persijskog zaliva.

"Nema više SAD kao jednog igrača"

Hazin ide još dalje i tvrdi da se time ruši jedna od osnovnih pretpostavki stare geopolitike - da velika država uvek nastupa kao jedinstven centar moći.

Kao najradikalniji primer navodi upravo Sjedinjene Države.

Prema njegovom tumačenju, američki predsednik danas može da vodi sopstvenu političku igru koja se ne mora u svemu poklapati sa interesima čitavog američkog državnog aparata.

Drugim rečima, kada Tramp nešto dogovara ili pokušava da sprovede, više nije dovoljno samo pitati šta "SAD žele". Potrebno je gledati šta želi Bela kuća, šta Pentagon, šta obaveštajne službe, šta Kongres, a šta pojedinačni politički i finansijski centri.

Isto, prema Hazinu, važi i za druge velike sile.

Zbog toga on južni koridor ne posmatra prvenstveno kao pitanje tankera i nafte, već kao simptom raspadanja stare geopolitičke hijerarhije u kojoj je bilo mnogo jednostavnije utvrditi ko sa kim pregovara i ko može da garantuje sprovođenje nekog dogovora.

Ali situacija u Ormuzu već se ponovo promenila

Sama situacija sa plovidbom kroz Ormuski moreuz izuzetno je dinamična.

Dan nakon Hazinovog komentara, 26. avgusta, zamenik iranskog ministra spoljnih poslova Kazem Garibabadi izjavio je da je dotadašnji južni koridor zatvoren i da Iran i Oman rade na drugačijem režimu plovidbe kroz moreuz.

Iran je prethodno više puta upozoravao da ne priznaje jednostrano uspostavljeni omanski pravac. IRGC je još u junu poručio da brodovi moraju da koriste rute koje odobri Teheran i upozorio da će prolazak drugim pravcima biti tretiran kao neovlašćen.

Istovremeno, Iran i Oman sada pregovaraju o privremenom koridoru kojim bi komercijalni brodovi ponovo prolazili kroz moreuz. Iranski zvaničnik Mohsen Rezai potvrdio je da postoji dogovor sa Omanom o pomorskom koridoru, ali je njegovo sprovođenje povezao sa ispunjavanjem iranskih zahteva prema SAD.

To dodatno komplikuje sliku, ali ne ruši osnovnu tačku Hazinove analize: formalni politički odnosi više ne objašnjavaju nužno sve ono što se događa na terenu.

Tankeri mogu da plove dok Vašington i Teheran javno razmenjuju pretnje. Oman može da posreduje između dve strane. IRGC može da određuje koje pomorske pravce smatra dozvoljenim. Američka vojska može istovremeno da obezbeđuje alternativni prolaz.

Zato glavno pitanje više nije samo ko kontroliše nekoliko nautičkih milja mora uz obalu Omana.

Mnogo važnije pitanje postaje ko sa kim zaista pregovara, ko ima moć da neki dogovor sprovede i da li iza formalne državne politike već postoji čitava mreža paralelnih sporazuma između centara moći.

Upravo u tome Hazin vidi mnogo veću priču od jednog pomorskog koridora: stari sistem u kojem su velike države nastupale kao jedinstveni igrači puca, dok se broj aktera koji mogu samostalno da menjaju tok međunarodnih događaja ubrzano povećava.

BONUS VIDEO