Pogledajte šta ni ruševine ne mogu da ugase (FOTO)

Kadar nedelje donosi fotografije iz Gaze, Ukrajine i migrantske krize koje iza ratnih događaja i stradanja vraćaju ljude u prvi plan.

I ovog petka Kadar nedelje je obojen rečima: Rat. Gaza. Ukrajina. Migranti. Ruševine. Požari. Nesreće.

Sve su to reči koje svakodnevno slušamo toliko često da ponekad prestanemo da ih zaista čujemo. Postanu kategorije. Naslovi. Brojevi. Statistika.

A onda se pojavi fotografija.

Na jednoj čovek sedi na kauču. Iza njega više nema zida njegove kuće. Bombardovanje je otvorilo njegov dom prema svetu, a on sedi kao da još pokušava da shvati gde mu je život nestao. Ispred njega je horizont, ali tamo nema mnogo toga da se vidi osim ruševina.

Nema eksplozije na fotografiji. Nema krvi. Nema dramatičnog trenutka.

Samo čovek koji sedi u onome što je nekada bio njegov život.

U Ukrajini druga fotografija govori istu priču drugim jezikom. Majka drži malo dete u naručju. Dete gleda u kameru širom otvorenih očiju, a iza njih iz pogođene zgrade kulja dim.

Majka ne trči. Ne vrišti. Samo stoji.

Možda zato što strah kada traje dovoljno dugo, prestane da izgleda kao strah. Pretvori se u ukočenost. U čekanje. U ono majčinsko „samo da je dete dobro“.

I tu shvatimo da iza reči „rat“ uvek postoji neko ko drži nečiju malu ruku.

Iza „migrantske krize“ postoji čovek koji hoda danima. Iza „izbeglica“ postoji porodica koja više nema gde da se vrati.

Na fotografijama iz Italije ljudi pokušavaju da pređu more. U Španiji hodaju putevima. U Gazi spavaju pod vedrim nebom.

Svi oni zapravo rade istu stvar. Pokušavaju da pronađu mesto na kojem će sutra biti malo bezbednije nego danas.

A onda, usred svih tih fotografija, pojavi se jedan potpuno drugačiji pogled.

Havijer Bardem i Penelopa Kruz. Ne gleda je kao filmski partner. Gleda je kao čovek koji je i dalje zaljubljen u svoju ženu.

Njih dvoje nisu slučajno u Veneciji. Došli su da predstave Bunker, film u kojem igraju bračni par, a Bardemov lik dobija zadatak da napravi luksuzno sklonište za tehnološkog milijardera koji želi da se zaštiti od sveta koji bi mogao da se raspadne. Film je, gotovo ironično, priča o izolaciji, strahu i pokušaju da se od katastrofe pobegne u sopstveni sigurni prostor.

Foto: Reuters Yves Herman

I odjednom se setimo da svet, uprkos svemu, nije napravljen samo od nesreće.

Ljudi se i dalje zaljubljuju. Drže se za ruke. Grle decu. Čuvaju pse.

I možda baš zato jedna od najneobičnijih fotografija ove nedelje dolazi iz potpuno drugačijeg sveta.

Kim Džong Un, okružen vojnicima i uniformama, simbolima moći, discipline i sile u naručju drži malog belog psa.

Kontrast je gotovo nestvaran. Iza njega vojska.

U rukama  malo biće koje izgleda kao da nema nikakve veze sa ratom, državama i velikim ljudskim ambicijama. Kao mali beli anđeo koji se slučajno našao u pogrešnom kadru.

Foto: Reuters

Možda je baš to ono što nam fotografije ove nedelje govore.

Da se iza velikih događaja uvek nalaze mali ljudi.

Čovek na kauču. Majka sa detetom. Neko ko prelazi more. Neko ko noći provodi pod vedrim nebom. Muškarac koji zaljubljeno gleda ženu.

I jedan mali pas koji, potpuno nesvestan istorije, mirno sedi u rukama jednog od najmoćnijih ljudi na svetu.

Mi volimo da istoriju zamišljamo kroz velike događaje. Ratove, granice, sporazume, vojske, države.

Ali možda će je buduće generacije pamtiti kroz fotografije.

Kroz jedan pogled. Jedan zagrljaj. Jedan dim u pozadini. Jedan kauč ispred ruševina.

Jer kada vest postane čovek, više nije moguće samo okrenuti stranicu.

I zato je ovog petka naš Kadar nedelje manje priča o svetu koji se ruši, a više o ljudima koji, uprkos tome, još uvek pokušavaju da žive.

Ili kako bi Maja Angelou (Američka pesnikinja i aktivistkinja za ljudska prava) rekla:

 „Na kraju, sve se svodi na ljude.“