Čovek koji je nadmudrio Staljinov sistem, pa povukao potez koji i danas potresa svet: Kako je Sovjetski Savez promenio kurs

Smrt lidera Sovjetskog Saveza Josifa Staljina 5. marta 1953. godine otvorila je jedno od najneizvesnijih poglavlja u istoriji Sovjetskog Saveza. Iza zatvorenih vrata Kremlja počela je borba za nasleđe čoveka koji je decenijama držao državu čeličnom rukom. Borbu dobio je čovek koji je najbolje razumeo izgrađeni poredak.

Državni vrh kojem je pripadao Nikita Sergejevič Hruščov, lider Sovjetskog Saveza od 1953. do 1964. godine, činili su ljudi koji su preživeli Staljinove čistke tridesetih godina, a često u njima i učestvovali. Naučili su kako taj sistem funkcioniše i savladali kulturu podmetanja i borbe za vlast.

Opstanak je zahtevao veštinu intriga, denuncijacija i frakcijskog manevrisanja, uz stalno dokazivanje lojalnosti i zaštitu sopstvene mreže. Formalna pravila malo su značila, a presudni su bili lični pokrovitelji i sposobnost da se pročita Staljinovo raspoloženje. Tako je nastala politička kultura tajnovitosti i borbe nultim zbirom, koja je potrajala i posle Staljinove smrti. Sam Hruščov je kao partijski šef Moskve, a potom Ukrajine, potpisao hiljade naloga za hapšenje.

Foto: profimedia

Ispražnjene institucije

Staljin je efektivno obesmislio državni aparat. Od sredine tridesetih sistematski je slabio formalna tela partije: kongresi, koji bi trebalo da se održavaju na svake tri godine, održani su samo triput između 1934. i 1953. (1934, 1939. i 1952), pa su praktično ukinuti. Centralni komitet se retko sastajao, a Politbiro je poslednjih godina gotovo prestao redovno da zaseda. Partijski aparat sveden je na najuži mogući krug. Stvarna moć bila je u tom krugu i u Sekretarijatu, koji je preko nomenklature kontrolisao postavljenja.

Državne funkcije, poput predsednika Prezidijuma Vrhovnog sovjeta ili ministra spoljnih poslova, nisu bile ni izbliza onoliko moćne koliko su izgledale, što se pokazalo već u prvim danima posle Staljinove smrti, kad se njihova stvarna moć brzo menjala. Tajne službe (NKVD/MGB/MVD) bile su svemoćne, a njihova kontrola zavisila je od toga ko vodi unutrašnje poslove. Na 19. kongresu u oktobru 1952. Staljin je ukinuo titulu generalnog sekretara i proširio Prezidijum, čime je put nasleđa dodatno zamagljen.

Foto: profimedia

Od donbaskog bravara do partijskog prvaka

Nikita Sergejevič Hruščov rođen je 15. (ili 17) aprila 1894. u selu Kalinovka u Kurskoj guberniji, na spornom rusko-ukrajinskom pograničju. Detinjstvo mu je bilo teško: poticao je iz siromašne seljačke porodice, a od tinejdžerskih dana radio je kao metalski monter u Donbasu. Boljševicima se pridružio 1918, u građanskom ratu bio je mlađi politički komesar, a kasnije se uspinjao kroz ukrajinske partijske redove, od samog dna, uz pokroviteljstvo Lazara Kaganoviča. Posle studija na Industrijskoj akademiji postao je sekretar moskovskog rejona, pa grada, i aktivno podržavao Veliku čistku.

Staljin ga je 1938. poslao u Ukrajinu kao prvog sekretara. U Centralni komitet ušao je 1934, a punopravni član Politbiroa postao je 1939. U ratu je kao visoki politički komesar na više frontova, među njima kod Staljingrada i Kurska, obavljao veoma teške dužnosti, i to surovo, a bio je i Staljinova veza s generalima. Posle rata vratio se u Ukrajinu, nadgledao obnovu i gušenje ukrajinske nacionalističke pobune, a 1949. pozvan je u Moskvu da vodi moskovsku partijsku organizaciju i bude sekretar Centralnog komiteta.

Njegova biografija važna je i zato što je on, kao neki običan sovjetski čovek, svoj put izgradio od dna. Ukrajina, područje crnice, bila je žitnica carske Rusije, a potom i SSSR, od koje je zavisila ishrana države. Hruščovljeve godine tamo poklopile su se s velikom krizom: posledicama kolektivizacije i Holodomora (1932-33), Velikom čistkom, ratnim razaranjima i posleratnom glađu. Sve to je sprovodio, a Staljinovu politiku primenjivao je grubo, mada je povremeno rizikovao i molbe za pomoć. Imidž običnog sovjetskog čoveka seljačko-radničkog porekla politički mu je koristio i razlikovao ga od uglađenijih rivala.

Foto: profimedia

Borba za vlast i Berijin pad

Staljin je umro bez određenog naslednika. Formirano je kolektivno rukovodstvo: Georgij Maljenkov postao je predsednik Saveta ministara i nakratko držao vrh partije, Lavrentij Berija prvi potpredsednik vlade i šef novospojenog MUP, a Hruščov je ušao u Sekretarijat. Za nekoliko dana Maljenkov je morao da se odrekne partijskog sekretarijata, pa je Hruščov de facto preuzeo aparat, iako je formalno izabran za prvog sekretara tek u septembru 1953.

Berija je delovao agresivno: oslobađao je neke zatvorenike, predlagao popuštanja u nacionalnom pitanju i spoljnoj politici i pozicionirao svoje snage. Ostali lideri (Hruščov, Maljenkov, Molotov i vojni vrh, uključujući maršala Žukova) zaključili su da sprema državni udar. Beriju su 26. juna 1953. na sednici Prezidijuma uhapsili vojni oficiri, a u decembru je osuđen i streljan. Hruščov je imao vodeću ulogu u organizovanju zavere. Bezbednosne službe potom su podređene partiji, čime je okončana njihova gotovo samostalna moć.

Suslov: Vladar iz senke

Mihail Suslov, dugogodišnji glavni ideolog (sekretar CK za ideologiju od 1947, član Prezidijuma od 1955), preuzeo je doktrinarnu ulogu i postao neko ko je Hruščovu iz senke suflirao. Bio je konzervativni čuvar dogme. Pomogao je da se 1948. organizuje osuda predsedniku Vlade FNR Jugoslavije i generalnom sekretaru Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) Josifu Brozu Titu u Informbirou, a posle Staljinove smrti podržao je Hruščova protiv "antipartijske grupe" 1957. Kasnije je pomogao i da se 1964. Hruščov smeni u korist Brežnjeva.

Njegova uloga biće važna i u pomirenju s Jugoslavijom. Kao ideolog nadzirao je ortodoksiju, ali je pomirenje 1955-56 (Hruščovljeva poseta Beogradu, Beogradska deklaracija) teklo pod Hruščovljevim vođstvom i pomoglo mu da učvrsti vlast, jer je pokazalo raskid sa staljinističkom izolacijom. Suslov je ostao ključna figura iz senke koja je mogla da podstakne ili ograniči politiku iz ideoloških razloga.

Foto: profimedia

Mesto na kojem su se ostali preigrali

U trenutku Staljinove smrti nije bilo jasno s koje će se pozicije vršiti vlast, jer je Staljin institucije oterao u Sekretarijat. Maljenkov je izabrao premijersko mesto i potcenio partijsku mašineriju. Hruščov je prepoznao ono što drugi nisu: u početku nevažno mesto bilo je ključno za postavljanje svojih ljudi na položaje u partiji, a u sovjetskim državama partija jeste država. Kontrola postavljenja, regionalnih organizacija i aparata Centralnog komiteta omogućila mu je da na ključna mesta postavi lojaliste, među njima mnoge iz Ukrajine.

Bio je u Staljinovom krugu i čovek spreman na svašta. U septembru 1953. dobio je obnovljenu titulu prvog sekretara, a do 1955-58. uklonio je Maljenkova, Molotova, Kaganoviča i druge, postavši i partijski lider i premijer. Bila je to klasična staljinistička tehnika prilagođena uslovima kolektivnog rukovodstva.

Foto: profimedia

Od borbe za vlast do odluke o Krimu koja i danas ima geopolitičke posledice

Hruščovljev uspon nije bio pobeda boljeg programa, nego pobeda boljeg poznavanja sistema. Dok su drugi gledali titule, on je gledao ko postavlja ljude na položaje. Maljenkov je uzeo premijersku fotelju koja je izgledala moćno, a Hruščov Sekretarijat koji je izgledao beznačajno, i upravo se tu odlučilo ko će naslediti Staljina.

Poznavanje tog sistema videlo se i u odluci iz februara 1954, kada je Krim iz sastava Ruske SFSR prebačen u Ukrajinsku SSR, u jeku obeležavanja tristote godišnjice Perejaslavskog sporazuma. Taj potez je bio protivan strateškom interesu Sovjetskog Saveza, i to u trenutku kada je bio posebno osetljiv. Dovoljno je setiti se južnog krila NATO, vekovne ruske težnje da izađe na topla mora i Staljinovog geopolitičkog nastupanja ka Mediteranu. Krim, s Sevastopoljem i Crnomorskom flotom, bio je ključ te strategije, pa je njegovo prepuštanje drugoj republici delovalo kao odstupanje od one linije koju je Staljin vodio.

Foto: profimedia

Iz Hruščovljeve biografije nameće se i drugi sloj: čovek koji je godinama vodio Ukrajinu i u njoj imao najvernije kadrove učvrstio je vezu s republikom koja mu je bila oslonac, u trenutku kada mu je podrška partijskih aparata bila najpotrebnija. Istovremeno, odluka je donošena u sistemu u kome su republičke granice bile administrativna stvar unutar jedne države, pa je malo ko tada mogao da pretpostavi da će ona jednog dana postati izvor sukoba.

Taj potez pokazuje i ono što je ostalo otvoreno: pitanje nacionalizma i rusifikacije nije rešeno, nego samo pomereno. Pobune u logorima i fabrikama pokazale su koliko su očekivanja društva bila velika, a koliko je režim bio spreman da ih ugasi silom, dok je politika postavljanja domaćih kadrova u republikama bila pokušaj da se napetost smiri bez promene suštine sistema. Hruščov je tako ostao figura dvostrukog lica: čovek formiran Staljinovim terorom koji je, svestan ili ne, otvorio vrata odmaku od njega, ali i odluka čije posledice se osećaju do danas.

BONUS VIDEO