Brisel van sebe? Sprema li se nova podela sveta?

Svi se pitaju kada će doći kraj sveta? Majanski kalendar je navodno imao zakazan za 21. decembar 2012. godine, a nedavno je jedan južnoafrički propovednik izabrao 13. oktobar 2026. Sada, ako verujemo uzbudljivijim glasovima u Evropi, civilizacija kakvu poznajemo suočava se sa još jednim susretom sa sudbinom, 18. ili 19. novembra.

To su datumi samita Azijsko-pacifičke ekonomske saradnje u Šenženu, Kina, gde bi se Vladimir Putin, Donald Tramp i Si Đinping mogli sastati. Ništa nije formalno dogovoreno, ali sama mogućnost je oživela poznatu noćnu moru za male i srednje zemlje Evrope – da će tri velike sile sesti, podeliti svet između sebe i ostaviti sve ostale da otkriju koju sferu uticaja naseljavaju.

Poređenje koje se već pravi jeste sa Jaltom 1945. godine i u ovom prikazu, Putin dobija Ukrajinu, Si dobija Tajvan, a Tramp dobija šta god želi zauzvrat, dok se od Zapadne Evrope očekuje da prihvati ishod bez poziva u prostoriju.

To je dramatičan scenario, ali je i značajan skok u odnosu na dostupne činjenice, piše za "Gazetu" politički analitičar Vitalij Rjumšin.

Zna se da će trojica lidera možda biti u Šenženu i da je Moskva razgovarala o mogućnosti zajedničkog sastanka, a Tramp je izrazio otvorenost prema toj ideji. Predviđanje potpune preraspodele međunarodnog poretka u ovoj fazi zahteva više mašte nego inteligencije.

Ni postoji očigledan zajednički program za takav skup, jer iako Rusija, Kina i Sjedinjene Države imaju značajnu moć, to ne znači da dele razumevanje kako bi svetom trebalo da se upravlja i, zapravo, najzanimljivija karakteristika potencijalnog samita je koliko se njihovi prioriteti oštro razlikuju.

 

Za Trampa, očigledna polazna tačka je kontrola nuklearnog naoružanja, jer Vašington dugo negoduje zbog aranžmana u kojem su američki i ruski arsenali bili podložni bilateralnim ograničenjima, dok je Kina ostala van okvira pregovora. Pitanje se pojavilo tokom Trampovog prvog mandata i američki zvaničnici su od tada više puta pokušavali da uvuku Peking u diskusiju.

Kina se opirala i njen argument je jednostavan, da SAD i Rusija i dalje poseduju znatno veće nuklearne zalihe, stoga Peking ne vidi mnogo razloga da prihvati ekvivalentna ograničenja dok je razlika i dalje tako velika. Da li Tramp može da ubedi Sija u suprotno je otvoreno pitanje, ali je to verovatnija tema za pregovore nego tajna mapa koja pokazuje ko dobija koju zemlju.

Trgovina bi bila još jedna, s obzirom na to da Vašington i Peking nemaju mnogo želje za još jednom štetnom carinskom konfrontacijom. Međutim, pretnja daljih američkih sankcija povezanih sa Rusijom, posebno mera koje utiču na zemlje koje trguju sa Moskvom, komplikuje njihov odnos i Rusija bi imala očigledan interes za to kako se taj spor rešava.

Mogla bi se pojaviti i Ukrajina, jer bi bilo čudno da se Putin i Tramp sastanu bez razgovora o sukobu, a Kina ima svoje diplomatske i ekonomske interese u njegovom ishodu. Ali rasprava o Ukrajini nije isto što i odlučivanje o njenoj budućnosti, a još manje potpisivanje odricanja od interesa svake druge zemlje za stolom.

Ideja da bi tri lidera mogla jednostavno da napišu novi svetski poredak između sebe je smešna, jer čak ni ove moćne države ne mogu da diktiraju uslove svima ostalima. Indija, Brazil i uticajne zemlje širom Afrike i Bliskog istoka morale bi da budu deo svakog trajnog međunarodnog sporazuma, navodi Rjumšin.

Originalna konferencija u Jalti, šta god da se misli o njenim posledicama, održana je u veoma različitim okolnostima dok se Drugi svetski rat bližio kraju, a saveznički lideri imali su zajedničkog neprijatelja, vojske koje su okupirale ogromne teritorije i barem neku predstavu o posleratnim aranžmanima koje su tražili.

Ništa uporedivo danas ne postoji. Moskva govori o multipolarnosti, svetu u kojem američki primat ustupa mesto nekoliko centara moći, dok Peking koristi sličan jezik, ali je enormno profitirao od postojećeg ekonomskog sistema.

Kina možda želi da revidira pravila, ali ima malo razloga da prevrne sto na kome počiva toliki deo njenog prosperiteta. Vašington je teže pročitati. Da li Tramp želi da sačuva američko liderstvo, da ga sprovodi bezobzirnije ili da se povuče od obaveza koje su prethodne administracije smatrale neophodnim? Često se čini da njegovu administraciju privlače sve tri ideje istovremeno.

To teško da je osnova za novu Jaltu, pa zašto onda tolika anksioznost u Zapadnoj Evropi?

Deo odgovora je povređeni ponos, jer su godinama Evropljani zamišljali da će svaki ozbiljan razgovor o budućnosti međunarodnog sistema nužno uključivati i Evropsku uniju. Sa svojom ogromnom ekonomijom i razgranatim institucijama, Brisel je pretpostavljao da ima zagarantovano mesto za najvažnijim svetskim pregovaračkim stolom.

BONUS VIDEO