DŽONSONOV PAD JE POČETAK PADA BRITANIJE, Boris je u stvari bio najbolji, svi koji će ga naslediti su manje sposobni! Da li je reč novoj igri globalne elite iz Davosa?!

Neizbežna je činjenica da Velika Britanija ulazi u dugotrajnu i duboku političku i ekonomsku krizu čiji ishod je skoro nemoguće predvideti. Dolazi teško vreme za Britance. Boris je u stvari bio najsposobniji među sadašnjom generacijom političara vladajuće Konezrvativne partije. Svi oni koji će ga eventualno naslediti i koji se nude su manje sposobni od njega

Britanski premijer Boris Džonson je podneo ostavku na mesto lidera vladajuće Konzervativne partije, što automatski znači i da više nije predsednik britanske vlade. Bio je jedan od  najobrazovanijih premijera (pored francuskog, tečno govori starogrčki i latinski), ali malo koji britanski premijer je tako brzo potrošio svoju političku karijeru.

Džonson je, analizira publicista i dugogodišnji kolumnista Novog Standarada Siniša Ljepovević, pre dve i po godine doveo konzervativce do velike pobede na izborima i kao malo koji prethodnik dobio jasan i veliki mandat da vodi zemlju. Došao je na vlast na talasu Bregzita i obećanih promena, i uistinu probudio veliku nadu Britanaca da njihova zemlja konačno može da iskorači iz dogogodišnje krize. Džonson, međutim, odlazi kao neuspešan i čak neozbiljan političar.

Šta njegov odlazak znači i šta očekuje Ujedinjeno Kraljevstvo?

Okolnosti odlaska do nedavno u javnosti veoma popularnog Džonsona pre svega simbolizuju dubinu političke krize. Ujedinjeno Kraljevstvo je uspelo da izađe iz Evropske unije ali nije izašlo iz briselskog društvenog modela, za šta je glasala većina Britanaca i zbog čega se i desio Bregzit. To je samo još više produbilo pre svega ekonomsku krizu i uverenje javnosti da su Džonson i njegov kabinet ne samo izdali Bregzit, nego i da nisu dorasli zadacima istorijskih promena.

Pogrešna računica

Probuđene nade su prebrzo srušene. To je realnost, mada treba priznati da Džonson, sticajem okolnosti, nije ni imao pravu priliku da uistinu vodi Britaniju. Samo dva meseca posle velike izborne pobede došla je epidemija korona virusa. Boris, kako ga cela Britanija zove, se prvo opirao diktiranim merama Svetske zdravstvene organizacije i globalne elite, ali je na kraju kapitulirao. Korona je razvlastila Džonsonovu vladu. I sam je prebolovao koronu. On koji je karijeru novinara i političara napravio kao borac protiv tiranije i za slobodu čoveka, uveo je ograničenja slobode i restrikcije svakodnevnog života kakve u Britaniji nisu uvođene ni za vreme svetskih ratova. Na kraju je ipak uspeo da zemlju izvuče iz tih kandži i da povrati ličnu popularnost u javnosti.

Ali onda je došla kriza u Ukrajini i Boris je preuzeo ulogu vodećeg ratnog huškača i glasnogovornika antiruske politike. A tokom celog svog profesionalnog života je bio protivn ratova.  Mnogi sumnjaju da je očekivao da će tako povratiti status Britanije kao svetske sile i da će mu takva uloga u zapadnom ratu protiv Rusije sačuvati političku karijeru. Desilo se, međutim, suprotno.

I dok je Boris češće nego drugi putovao u Kijev, nemilice slao pare i oružje, i dok se ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski video vezom obraćao britanskim poslanicima život u Britaniji je postajao sve teži i teži. Sve je drastično poskupelo, najviše struja i gas, čak i do 100 odsto, iako Kraljevstvo nije veliki uvoznik ruskog gasa. Procenjuje se da naredne zime čak 40 odsto domaćinstava neće moći da plate grejanje.  Privreda je u stagnaciji a inflacija je premašila 10 odsto. Istovremeno, u društvu je porasla zabrinutost i socijalno tkivo se rastakalo. Boris Džonson kao predsednik vlade nije jedini krivac ali jeste najodgovorniji. Britanski establišment je doduše  od samog početka bio protiv njega ali narod je bio uz Borisa. Dolazak na vlast duguje samo narodu, a ne establišmentu i medijima. On je, međutim, izdao taj narod i ostao bez podrške.

Sam pao, sam se ubio

Naravno, uvek postoje okolnosti koje mogu da odrede političku sudbinu, ali u Borisovom slučaju on je ipak sam odgovoran, on je sam krivac za svoj pad. Među prvim potezima posle dolaska na vlast, na primer,  odbacio je svoje ključne saveznike i savetnike koji su ga politički stvorili, još u vreme kada je bio gradonačelnik Londona, pa potom tokom Bregzita i izgradnje političke vizije koju su glasači podržali. Reč je pre svega o Dominiku Kamingsu, Liju Kejsu i lordu Frostu. Bez njih, kada su otišli, Džonson je ostao sam. A te ključne ljude je, kako je ubrzo otkriveno, oterala u stvari Borisova treća supruga s kojim je živeo u Daununig stritu, a ne on. U javnosti je stvoren utisak da Britanija u stvari i nema vladu, nego da zemljom vlada supruga premijera, Kari (Karolina) Simons. A Britanija na izborima glasa za premijera, a ne za njegovu ženu.

Foto: Ap/Fotoilustracija

U takvom ambijentu krenulo se i sa otkrivanjem raznih skandala koji su prikrivani lažima, ali laži ipak ne mogu da pomognu. Vođenje države je ozbiljan posao. I vrlo brzo Borisov lik premijera je bledio. Malo je verovatno da će neko zažaliti za političkom sudbinom Borisa Džonsona, ali će mnogi zažaliti zbog izneverenih nada, što bi moglo vrlo brzo da preraste u bes i nasilje.

Šta posle Borisa?

I šta posle Borisa? Neizvesno je šta će biti dalje. Boris je u stvari bio najsposobniji među sadašnjom generacijom  političara vladajuće Konezrvativne partije. Svi oni koji će ga eventualno naslediti i koji se nude su manje sposobni od njega. Prema pravilima, odlazak premijera ne znači i nove izbore jer pobeda na izborima pripada partijama a ne ličnostima lidera. 

Izbor novog lidera će potrajati do osam nedelja, a potom je duga letnja pauza Parlamenta, tako da novu vlast ne bi trebalo očekivati pre oktobra. Tu, međutim, nema ozbiljnih kandidata. Vrlo je verovatno da će i novi lider konzervativaca i premijer ostati kratko na vlasti, jer će kriza u društvu uzimati maha. Odlaskom Borisa neće ipak ništa pojeftiniti, naprotiv, cene i inflacija će nastaviti da rastu. Dolazi teško vreme. Već za septembar je najavljena serija štrajkova koji će blokirati život u Britaniji, a intenzivirajući se i unutrašnje secesionističke ambicije, pa i opstanak Ujedinjenog Kraljevstva dolazi u pitanje.

Način odlaska Borisa Džonsona sa vlasti (praktično je oteran) će naravno uticati na spoljnopolitički ambijent i generalno mesto Britanije u aktuelnim geopolitičkim igrama. Britanija je praktično ostala bez saveznika: u Evropskoj uniji se raduju Borisovom padu, London je u ratu sa Rusijom i na putu sukoba sa Kinom. Britaniji je preostalo samo da pojača svoju vazalsku ulogu prema Americi, ali kako stvari stoje Vašington je više zainteresovan za Evropsku uniju nego za Britaniju. Britanija će kada je reč o ratu u Ukrajini verovatno ostati na dosadašnjoj liniji, ali njen uticaj će biti manje značajan.

Žrtveni jarac

Medijsko-politička kampanja protiv Borisa Džonsona je krenula još pre nekoliko meseci kada su najmoćniji ljudi poslovno-finansijskog londonskog Sitija procenili da kriza, od unutrašnje situacije do rata u Ukrajini, postaje nesnošljiva, i da Britaniju mnogo košta. Zaključeno je da Britanija mnogo gubi i da zato Džonsonova vlada mora da ide što pre. I tako se i desilo. A to je onaj deo londonskog Sitija koji je i pomogao Borisu da dođe na vlast.

Za mnoge Britance, već odavno izmučene raznim sumnjama, posebno je zanimljivo da je pokretanje lavine ostavki i konačnog rušenja Borisa Džonsona  „povereno" dvojici ministara, Rišiju Sunaku, ministru finansija i formalno drugom čoveku vlade, i Sadžidu Džavidu, ministru zdravlja. Obojica potomci imigranata, iz Indije i Pakistana, pa je ironija da britanskog premijera, a time u sudbinu Britanije, kolonijalne sile, određuju njeni bivši podanici. I na neki način „spašavaju" kolonizatora. I to je simbol savremene Britanije. Oni su verovatno izabrani da to urade jer njima niko ne sme da prigovori bilo šta, pošto bi taj ko prigovori bio optužen za rasizam.

Foto: AP PHOTO

Uticaj tih centara moći, ma koliko se njihove procene podudaraju sa raspoloženjem dobrog dela javnosti, ipak kod mnogih budi sumnje da je reč o projektu i to onom iz Svetskog ekonomskog foruma u Davosu poznatom i kao „Veliko resetovanje".  Među ciljevima tog projekta je potpuno razbijanje društava, stalne krize i osiromašenje građana, a to je sve ono što i čini krizu u Velikoj Britaniji. Sumnja se da je možda reč i o nekoj novoj igri globalne elite iz Davosa i da bi sudbina Džonsona i Kraljevstva uskoro mogla da zadesi i ostale zemlje Zapada. U tom svetlu, uprkos svim manama i greškama, Džonson bi mogao da bude samo žrtveni jarac.

Kao i uvek vreme će pokazati, ali neizbežna je činjenica da Velika Britanija ulazi u dugotrajnu i duboku političku i ekonomsku krizu čiji ishod je skoro nemoguće predvideti.