(VIDEO) KRALJICA ELIZABETA! KAKO JE PRINCEZA 'LILIBET' POSTALA NAJMOĆNIJI MONARH U SVETU! Britanska kruna nije bila namenjena njoj, ali... SRBI BI REKLI: Nije kom je rečeno, već kom je...

Često se govori o tome da je Kraljica Elizabeta Druga proživela prvu deceniju života sa vrlo malo očekivanja u vezi sa vlastitom kraljevskom sudbinom. Bila je bezbrižno dete, koje je vreme provodilo igrajući se sa svojim konjima i psima, blaženo zaštićena od senke onoga što je čeka

Mlada princeza Elizabeta poredi se sa današnjom princezom Beatris - ćerka drugo - rangiranog vojvode od Jorka („Berti" 1926. godine, princ Endrju danas) i stoga daleko od bilo kakve ozbiljne šanse da nasledi britansku krunu, a kamoli da vlada nad oko 500 miliona stanovnika tadašnjeg Britanskog Komonvelta i Carstva.

Decembar 1936. godine stoga je predstavljao dramatičnu prekretnicu u tom scenariju, kad je njen stric Dejvid, kralj Edvard Osmi, zapanjio svet i svoju porodicu abdicirajući sa prestola kako bi se oženio sa Volis Simpson, svojom razvedenom američkom ljubavnicom - ubacivši tako mladu desetogodišnju Elizabet u direktni red nasledstva.

Njen otac princ Albert preuzeo je titulu Kralja Džordža Šestog, a njegova starija ćerka postala je njegova direktna naslednica - prva u redu nasledstva.
 
Ali da li je mlada princeza zaista bila toliko nepripremljena?

- Tata će postati kralj -  saopštila je Elizabeta šestogodišnjoj sestri Margaret Rouz tog decembarskog dana, objašnjavajući joj iznenadno skandiranje mase koja se okupila ispred njihove gradske kuće na Pikadiliju.

- Da li to znači da ćeš ti postati kraljica -  pitala je Margaret.

- Da - rekla je Elizabeta staloženo, „pretpostavljam da to to znači."

- Sirota ti -  odgovorila je njena sestra u šali, prema njenom vlastitom svedočanstvu o tom događaju ispričanom Elizabeti Longford ranih osamdesetih.

Ali Margaret je odlučila da izostavi tu šalu kad je ponovo prepričala ovu priču dve decenije kasnije istoričaru Benu Pimlotu.

Više se usredsredila na to kako je nova naslednica bila nesklona zbijanju šala ili razmišljanju o svom dramatičnom usponu.

- Više to nije pominjala - rekla je princeza Pimlotu.

Šta je, dakle, desetogodišnja princeza Elizabeta znala? I kad je to saznala? 

Ona ga je zvala „Deda Engleska", što je pokazivalo koliko je vispreno mala devojčica već pronikla u suštinu kraljevskog posla.

Džordža Petog nije krasila „nikakav talenat za očaravanje ljudi, nikakav lični magnetizam, nikakve intelektualne sposobnosti", priznao je njegov zvanični biograf Džon Gor. „Nije bio ni mozak, ni briljantni pripovedač."

Stari kralj je bio, drugim rečima, potpuno isti kao i većina njegovih podanika. Ali imao je izražen instinkt za preživljavanje - kao i za simbolizam.

Džordž Peti je bio taj koji se oštroumno ratosiljao nemačkog prezimena kraljevske porodice Saks-Koburg-Gota 1917. godine.

I zato ne iznenađuje previše što se, više od veka kasnije, svet toliko divi veštinama koje je Kraljica ispoljila tokom njene jedinstveno duge i uspešne vladavine.

Naučila ih je iz prve ruke od osnivača dinastije Vindzora.

Džordž Peti, veliki ljubitelj mora, bio je tvorac slavnog porodičnog nadimka njegove unuke „Lilibet".

U aprilu 1929. godine, na njen treći rođendan, dospela je na naslovnu stranu časopisa Tajm kao „princeza Lilibet".

Njen deda je, međutim, voleo da piše njen nadimak ne koristeći slovo ipsilon, što se vidi po čestim i srdačnim pominjanjima u njegovom minuciozno vođenom dnevniku - jednoj od riznica Kraljevske arhive Vindzora.

Tog proleća 1929. godine, stari kralj je insistirao da mu njegova voljena unuka, sa samo tri godine, bude dovedena u Bognor Ridžis na obali Saseksa, kao jedna od dva ključna sastojka njegovog oporavka od zamalo fatalne operacije pluća (drugi je bio da mu se „dozvoli da popuši cigaretu".)

U tim ranim mesecima 1929. godine, Cordž Peti je prvi put izrazio želju da se njegova unuka jednog dana popne na britanski presto.

„Videćeš", rekao je on Lilibetinom ocu, koji ga je posećivao tokom njegovog oporavka, „tvoj brat nikada neće postati kralj."

„Sećam se kako smo pomislili 'kakva koještarija'...", priseća se kasnijih godina Kraljica majka.

- Oboje smo se pogledali i pomislili „besmislica.

Ali stari kralj je bio nepokolebljiv.

„On će abdicirati", insistirao je govoreći jednom od svojih saradnika - sa izuzetnom vidovitošću, posebno kad se ima u vidu da je to bilo sedam godina pre samog događaja.

Džordž Peti se brinuo ne samo da će njegov najstariji sin Dejvid sabotirati vlastitu vladavinu, već i da sledeći po redu nasledstva Berti, i sam veoma krhak i oboleo od plućne kongestije, neće dugo potrajati na tom položaju.

Stari monarh se po svemu sudeći brinuo da će mucavi vojvoda od Jorka pokleknuti pod pritiskom kraljevske odgovornosti, pa bi mala Lilibet mogla da završi na prestolu još kao dete.

U tom slučaju, logični Namesnik najverovatnije bi bio treći stameni sin Džordža Petog, vojvoda od Glostera (1900-1974).

Mogućnost da još maloletna Elizabeta nasledi presto pod pokroviteljstvom strica Henrija mogla je da se održava u strahovanjima obolelog kralja.

Ali odsevši u Balmoralu prethodne jeseni, Vinston Čerčil, tada ministar finansija (kasnije kraljičin prvi premijer) činilo se da podržava ideju da bi to dete moglo da postane buduća Kraljica.

Mlada princeza, napisao je on svojoj ženi Klementini, „ima karakter. Ima auru autoriteta i refleksivnosti koji su zapanjujući za jedno tako malo dete."  

Dok je pravila kule od peska sa dedom čiji se oporavak otegao, očigledno je upila nešto od njegovog kraljevskog dostojanstva.

Pre nego što se vladavina Džordža Petog okončala 1936. godine, izuzetna količina javnih poklona bez povoda poslata njegovoj unuci - pa čak i zahtevi da dete prisustvuje javnim manifestacijama - postala je tolika da je morala da bude angažovana posebna dvorska dama za bavljenje zaduženjima mlade Elizabete od Jorka.

U Zamku Vindzor krajem dvadesetih, mladu princezu Elizabetu (rođenu 21. aprila 1926.) zapazio je kraljevski bibliotekar Oven Morshed dok su je dovozili u dečjim kolicima da gleda Smenu straže, kad bi joj oficir koji je komandovao događajem prilazio da je pozdravi formalnim salutiranjem.

- Dozvolite da se udaljimo, poštovana...

Uspravivši se u kolicima, princeza bi naklonila glavu pod šeširićem, prema Morshedovim rečima, a potom odmahnula rukom dajući mu dopuštenje.

U tom veoma krhkom dobu, veoma mala devojčica, koja je već shvatala težinu nacionalne uloge svog „Dede Engleske", sigurno je počela da razvija i nekakav osećaj o vlastitoj ulozi...

Kakvog traga to može da ostavi na um trogodišnjeg deteta, kad ono otkrije da samo treba da mahne rukom i klimne glavom da bi orkestar počeo da svira a da čitav vod odmaršira na njenu komandu - naročito u trenutku kad su novi signali od njenog dede postajali sve češći?

Ubrzo nakon njenog četvrtog rođendana, u leto 1930. godine, voštana figura princeze Elizabete dok sedi na poniju prvi put se pojavila u Muzeju Madam Tiso.

Dve godine kasnije, princeza se pojavila na poštanskoj markici od šest centi u Njufaundlendu - a blizu Južnog pola, zastava Velike Britanije podignuta je iznad 900.000 kvadratnih kilometara „Zemlje princeze Elizabete", na koju pravo polaže Australija (celih 250.000 kvadratnih kilometara većoj od čitavog Ujedinjenog Kraljevstva).

- Svaki put kad izađe u vožnju parkom - izvesio je Belfast njuzleter u leto 1932. godine, ljudi prepoznaju ovu šestogodišnjakinju. „Svi dižu šešire i maramice"...

Za sedmi rođendan u aprilu 1933. godine, princeza je poslala pozivnice za čajanku na vlastitom memorandumu - plavoj hartija za pisanje ukrašenoj u zaglavlju velikim „E" ispod kraljevske krune. Krune!

Njeni roditelji su angažovali umetnika Filipa De Lasla da naslika portret za bombonjeru njihove ćerke, koju je slikar opisao kao „Veoma inteligentnu i prelepu devojčicu... Izuzetno je popularna i trenutno se na nju gleda kao na buduću Kraljicu Velike Britanije."

Ovu potresnu vest potkrepio je dobro obavešteni američki izveštaj iz maja 1934. godine da se zna da je budući Edvard Osmi „nezainteresovan za posao za koji je rođen. Bliski saradnici princa govorkaju da se on ni na koju način ne raduje što će postati kralj".

Kao posledica toga, dete je sada dobijalo „striktno obrazovanje nekoga ko se smatra da je u direktnom redu da nasledi englesku krunu."

Momentalno stekavši nadimak „Krofi" kod mladih štićenica, guvernanta će postati ozloglašena po saznanjima koje je iznela u bestseleru o odgoju „Malih princeza" - u kojima, na primer, otkriva da se zaverila sa Kraljicom Marijom da sabotira želju njihove majke da njene ćerke provode manje vremena u školskoj učionici.

Guvernanta i baka su zajednički radile na tome da unesu više strogoće u obrazovanje sestara.

Strogi kraljevski matrijarh smatrao je da princeza Elizabeta treba da čita samo „najbolju vrstu dečjih knjiga", često ih birajući sama - istovremeno smišljajući „korisnu zabavu" za budućeg monarha, kao što su posete Londonskom Taueru.

- Bilo bi nemoguće za nekoga ko je toliko posvećen monarhiji kao Kraljica Marija - priseća se njena prijateljica baronica od Erlija - „da izgubi iz vida da se u njenoj unuci krije buduća Kraljica."

Za to vreme, Deda Engleska je zacrtao sebi prostije ciljeve.

- Za ime sveta - grmeo je on na guvernantu, "naučite Margaret i Lilibet da pišu pristojnim rukopisom - to je sve što tražim od vas! Nijedno moje dete nije naučilo da piše kako treba. Sva to rade na potpuno isti način. Volim rukopis iz kog izbija karakter."

Izveštaji iz stranih listova isticali su kako su šanse mlade princeze da postane „kraljica pod namesništvom" sada veće nego što su bile šanse osmogodišnje kraljice Viktorija pre jednog veka - ćerke četvrtog sina sa dva strica u redu nasledstva ispred nje.

Nije ni čudo da su ova velika očekivanja ostavila traga na perceptivnu i promućurnu Elizabetu.

„Ako ikada budem postala kraljica", rekla je obraćajući se Krofi, „uvešću zakon da ne sme da bude jahanja konja nedeljom. I konji moraju da odmaraju."

Kraljica Marija je osetila opasnost. Primetivši kako se njena unuka nestrpljivo vrpolji tokom jednog izleta na koncert, Kraljica ju je upitala da li bi više bolela da ide kući.

- O, ne, bako -  usledio je odgovor, „ne smemo da odlazimo pre kraja. Pomislite samo na sve one ljude koji će nas čekati ispred da nas vide" - nakon čega je Baka smesta naložila dvorskoj dami da izvede dete na zadnji izlaz i odvede je kući taksijem.

Kraljica Marija nije želela da njena starija unuka postane zavisna od dodvoravanja.

Kraljica i njen muž bili su i te kako svesni koliko su skromnost, poniznost i osećanje dužnosti sastavni deo cene koju članovi kraljevske porodice moraju da plaćaju za svoju grandioznost u eri demokratije.

Dužnost je bila njihova glavna parola, i oboje su preneli tu ključnu lekciju unuci - da je ona manje važna od čitavog sistema. Postarali su se da Lilibet odraste kao timska igračica.

Na osnovu svih znakova i signala, izgleda da je do svoje sedme godine buduća Elizabeta Druga već stekla realnu predstavu o tome šta je čeka - najmanje tri godine pre Abdikacije.

Da sve bude zanimljivije, kaže se da je princ Vilijam otkrio istu realnost prepunu izazova vlastitom sinu Džordžu kad je ovaj imao sedam godina - u poslednjem trenutku pre nego što će se dečak suočiti sa istinom u dvorištu svoje londonske škole.

Kao i Čarls, njegov otac, Vilijam je ispoljio pomešana osećanja povodom opterećivanja sina saznanjem o njegovoj kraljevskoj sudbini od najranijih dana kada postane svestan.

On je želeo da Džordž uživa svega još nekoliko godina u relativnoj normalnosti - a možda je Elizabeta stekla upravo taj instinkt za normalan život tokom ranih godina neopterećenih statusom nasleđivanja.
 
Nakon što je dospela na presto 1952. godine, vladavina Elizabete Druga deli se na dve jasne razdvojene polovine - relativno jednolični i čak dosadni period od skoro tri decenije, pre nego što je bila gurnuta u život na konstantnoj ivici sa problematičnim brakom Čarlsa i Dijane osamdesetih, nepresušnim izvorom materijala za halapljive medije s kraja veka.

Tad su na red došle lekcije iz detinjstva koje je mala Elizabeta upila od dede i bake.

Kraljici je bila potrebna sva moguća poniznost koju je mogla da sakupi da bi istrpela lavinu potresa nalik Abdikaciji: Čarls, Dajana, Kamila, požar u Vindzoru, Endrju sa Fergi, Endrju bez Fergi - sa neočekivanom žaokom koju je doneo odlazak unuka Harija 2020. godine. Bile su to krize za krizom - i za sve to vreme, monarhija je opstajala u njenim sigurnim rukama.

Pomogao je i njen specifični, britki smisao za humor.

Kraljica je 1992. godine ublažila katastrofu požara i raspad brakova svoje troje dece posluživši se šaljivim lažnim latinskim - 1992. je bila njena Annus Horribilis, objasnila je s osmehom na licu.

„Oh, Bože", rekla je kad je postiđena ministarka za rad Kler Šort morala da ugasi mobilni telefon koji je zazvonio tokom sastanka Državnog saveta Ujedinjenog Kraljevstva. „Nadam se da nije niko bitan?"

Od ranih dana, oštrooka i bistra Elizabeta Druga čini se da je uviđala komičnost čitave kraljevske predstave u kojoj joj je bilo suđeno da igra glavnu ulogu.

„Nemojmo shvatiti sebe suviše ozbiljno", izjavila je tokom božićne čestitke uživo za 1991. godinu. „Niko od nas nema monopol na mudrost."

Godine 1933, prema kraljevskoj legendi, Lilibet je u poverenju saopštila sestri Margaret, rođenoj 1930. godine, „Ja sam tri, a ti si četiri.

Mlada i zbunjena, ali i dalje znajući da računa, Margaret je odgovorila: „Ne, nisam. Ja imam tri, a ti imaš sedam godina!"

Margaret je trebalo vremena da shvati da njena starija sestra nije mislila na godine.

Ona je govorila u položaju dveju devojčica u redu za nasleđivanje krune posle njihovog dede - stric Dejvid, jedan; tata, dva; i Lilibet, tri. Sedmogodišnjakinja je već bila savršeno svesna onoga što je ostatak sveta tek počeo da uviđa.

Posle Abdikacije, kad se popela za dva mesta i suočila se sa izazovom postajanja brojem jedan u redu nasledstva, desetogodišnju princezu njena baka ledi Stratmor opisala je kao „nekoga ko se strasno moli da dobije brata".

Ali nije bilo bebe brata koji bi joj priskočio u pomoć.

Mala devojčica odgajana među svojim konjima i psima sada je morala da se pripremi za izazov da jednog dana postane „Baka Engleska" - baš kao i „Baka" Vels, Severna Irska i Škotska, takođe.

 

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.