SRBE NISU SLOMILI, OTKUD ZAPADU IDEJA DA ĆE RUSI PRISTATI DA DOBROVOLJNO KLEKNU... Brutalna analiza iz MIP Rusije - hoće li ih čuti!?!

Kampanja „ukidanja" Rusije, koja je rezultirala neviđenom rusofobijom, šokantna je za mnoge njene građane. Ona, ipak, nije izum skorijeg vremena niti emotivni gest prouzrokovan nemoći onih koji su je preduzeli (iako bi se moglo govoriti i o tome). Moramo da odamo počast istrajnosti Srba koji stoje na putu konačnom gaženju nacionalnog ponosa

Iza nje stoji praktična računica zasnovana na istorijskom iskustvu, analiziraju Oleg Karpovič i Mihail Trojanski prorektori Diplomatske akademije pri MIP Ruske Federacije. 

Vratimo se u rane devedesete u potrazi za analogijama. Tada se Jugoslavija, čije su se vlasti usudile da se bore za očuvanje teritorijalnog integriteta svoje zemlje, prva suočila sa ovakvom klevetničkom kampanjom.
       
Prema Beogradu, koji je u to vreme ostao bez podrške oslabljene i od Vašingtona zavisne Moskve, primenjen je maksimalni arsenal sankcija, praćen serijom bojkota, od ekonomskih do sportskih, i nastojanjem da se Srbi demonizuju u međunarodnom javnom mnjenju.
       
Srpski narod je međunarodnoj javnosti predstavljen odgovornim za krvave događaje u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.
       
Pred zločinima hrvatske vojske, koja je organizovala masovno etničko čišćenje u Srpskoj Krajini, kao i bošnjačkih militanata koji su sarađivali sa islamističkom terorističkom internacionalom (uključujući i Bin Ladena), svetski mediji, zapadni političari i diplomate su uglavnom zatvarali oči.

       
Dehumanizacija Srba u mejnstrim medijima otvorila je put novoj kampanji - podršci NATO bombardovanju Jugoslavije 1999. godine. Na već izgrađenom temelju antisrpskih stereotipa, nametnuta je ideja da je Beograd izvršio nemilosrdno etničko čišćenje na Kosovu i da treba da snosi „zasluženu kaznu", a kosovski pobunjenici (u realnosti je reč bila o teroristima, dilerima narkoticima i ratnim zločincima) predstavljeni su kao heroji.
       
Srbima je nametan osećaj krivice i za sopstvena stradanja usled dejstava NATO-a. Zarad iskupljenja, predloženo im je žrtvovanje nacionalnog suvereniteta: izvođenje „obojene revolucije" uz podršku stranih „kustosa", predaja svrgnutog predsednika, mirenje sa otcepljenjem Crne Gore i prihvatanje nezavisnog Kosova.

Foto: Fotoilustracija

„Put pročišćenja", smatraju njegovi ideolozi, još uvek nije okončan - stanovništvu i političkim elitama Srbije se redovno daje do znanja da oproštaj greha iz 90-ih podrazumeva i „predaju" svojih sunarodnika u Bosni i na Kosovu, odricanje od Rusije, a preporučljivo je i podnošenje prijave za ulazak baš u pakt koji je njihova mirna mesta svojevremeno gađao kasetnim bombama.
       
Poniženje mora biti potpuno i apsolutno.
       
Moramo da odamo počast istrajnosti Srba koji stoje na putu konačnom gaženju nacionalnog ponosa, ali niko danas ne može da kaže koliko dugo će Beograd moći da se odupire pritisku spolja i iznutra.
       
Upravo taj put dobrovoljnog klečanja i samokažnjavanja sada je u ponudi ruskoj inteligenciji, srednjoj klasi i omladini. Zapadni politički tehnolozi rade po scenariju koji je već testiran na Balkanu.
       
Pri susretima sa stranim dopisnicima, nacionalisti u Ukrajini mogu da ističu kukaste krstove do mile volje, mogu da se iživljavaju nad ratnim zarobljenicima u direktnim prenosima i da poručuju njihovim porodicama da će biti ubijeni... Međutim, „ekscesi nasilnika" biće pažljivo očišćeni iz svesti javnosti.
       
Rusi su, pak, dehumanizovani u očima zapadnog medijskog konzumenta - bez obzira da li su učesnici vojne operacije, da li pružaju humanitarnu pomoć stanovnicima Donbasa ili su, jednostavno, apolitični. Jedini način da se izbegne stigmatizacija je javno odricanje od otadžbine, slično onom koje je prošle nedelje učinio bivši ministar spoljnih poslova Andrej Kozirjev.
       
U intervjuu za Fajnenšel tajms, on ne samo da je pozvao Zapad da što je moguće više „pritisne" njegov narod i da se prema njemu ponaša kao prema stanovnicima nacističke Nemačke tokom 1940-ih, već je izrazio i žaljenje što ne može lično da ode u Ukrajinu da se bori protiv svojih sunarodnika.
       
Ovo je, verovatno, najviši stepen „svesti" koji, po mišljenju Zapada, Rus mora da pokaže.
       
Pokušaj da se psihološkim ratom, ucenama i banalnim zastrašivanjem građani Rusije nateraju da se suprotstave sopstvenoj zemlji, najverovatnije će imati suprotan efekat. Još uvek imamo slobodu da pravimo saveze i da se suprotstavimo svim pokušajima da nas izoluju. 

Foto: AP/Reuters/Fotoilustracija

       
U američkim medijima nazire se iznenađenost - „Rusija nije toliko izolovana - svet, ispostavilo se, nije ograničen samo na Zapad".
       
I sam kolektivni Zapad će na kraju shvatiti da je kidanjem vekovima stvaranih veza i demonizacijom Moskve takođe na gubitku. I to možda i više nego Rusija.      
 
Tako se, na primer, prostor Saveta Evrope, koji se do nedavno prostirao na ogromnim teritorijama, danas suzio na region Mediterana i njegovu okolinu.
       
Da li je to velika Evropa o kojoj su sanjali istaknuti političari, filozofi i diplomate?  Ili je reč tek o geopolitičkom dodatku Sjedinjenim Državama?